Шездесете – деценија која је заувек променила Београд

На улицама се возе „веспе“, Београђанке носе мини-сукње, а Београђани шарене кошуље. У сваком парку игра се шах, а у моди су игранке и свирке. Излазило се у „Еуридику“, код Лазе Шећера, на матине у Дом омладине. Радијски програми креирали су моду времена, а телевизија је полако постајала медијски феномен... Ђорђе Марјановић је тих година био неприкосновено највећа музичка звезда југословенске и српске поп сцене.

„Београд је у том периоду доживео дубоку трансформацију“, објашњава један од аутора монографије Београд шездесетих година XX века, историчар и музејски саветник Дарко Ћирић.

На почетку деценије град је још увек сив, са озбиљним животним проблемима, а опет са много потенцијала, тек се наслућује енергија која ће у наредном периоду довести до прогреса.

С друге стране, 1960. године снимљен је филм Љубав и мода, који је потпунa експлозија боја, животне радости, музике, младих људи неоптерећених свакодневним животом, без икаквих идеолошких предзнака. Како се Музеји заправо и не баве савременом историјом, цео посао у припреми овог материјала захтевао је мултидисциплинарност у поступку.

Да бисмо илустровали основну идеју промене која није фокусирана само на Београд, јер шездесете године уносе промене у целом свету на политичком, културном, естетском плану, консултовани су бројни ствараоци који су сведоци тог времена или његови истраживачи.

Само две манифестације културе – Сајам књига које је почео 1958. и ФЕСТ 1971. године – излазе из оквира шесте деценије, све остале у којима уживамо и данас почеле су управо у том периоду.

Фестивал краткометражног и документарног филма (1960), Октобарски салон (1960), институција која је својевремено заиста окупљала ликовну елиту ових простора, Београдско пролеће (1961) – репрезентативни фестивал који се, нажалост, у међувремену угасио, БИТЕФ (1967), Радост Европе (1968), БЕМУС (1969)...

Из тог периода датира и Фестивал оргуља уз учешће светских оргуљаша. А у граду је тада било само троје оргуља, у Дому синдиката, и две у католичким црквама.

„Сви ови догађаји сведоче о културним потребама грађана, али истовремено сведоче и о зрелости друштва у целини, које то омогућава. Огроман инвестициони потенцијал стоји иза тих пројеката и потреба друштва да ту средину оплемени, усмери ка правим вредностима. Са друге стране, у том тренутку у Београду, када цветају ти фестивали, 50 одсто становништва је или неписмено или највише са завршеном основном школом. Те грађане је требало што је могуће брже и квалитетније укључити у урбани живот и све ове манифестације једним делом томе и служе. Истовремено то је промоција и елитних културних вредности које је ова средина могла да понуди“, истиче Дарко Ћирић.

Седма деценија XX века је за тадашње житеље престонице била изузетна по много чему. Већ 1961. у Београду је одржана Прва конференција покрета несврстаних, Иво Андрић је добио Нобелову награду, била је то година када је човек први пут ходао Месецом, када Сартр пише Дијалектику критичког ума, а Фелини снима Сладак живот.

Те године Београђани памте пре свега по славним појединцима из света културе, уметности и политике који су долазили у престоницу: Виторио де Сика, Ела Фицџералд, Григорије Гинзберг, Франсоа Биједу, математичар др Норберт Винер, Сидни Поатје...

Никиту Хрушчова дочекује 300.000 Београђана, Ентони Квин у Београду снима филм Марко Поло, у госте долази примабалерина Бољшог театра Маја Плисецкаја, посећује нас египатски председник Насер.

Концерте су одржали састави Миланске скале, група „Лорд“ и Рита Павоне на Ташмајдану, Жилбер Беко, Шарл Азнавур, Ал Бано, Јехуди Мењухин у Дому синдиката, Луј Армстронг, Сара Вон и Хенк Мобли у Дому омладине, Урсула Андерс је преноћила у Београду...

У Павиљону „Цвијета Зузорић“ омладина има прилику да види поставку из Гугенхајмовог музеја, а у бар „Лотос“ долазе прве „зечице“ из Бугарске. Кафана „?“ добија статус амбијенталне целине под заштитом државе. Бранко Пешић је градоначелник Београда. Ипак, Југословени ове године памте и по економској и политичкој кризи, првим националним сукобима, Александру Ранковићу.

„Ова деценија имала је своје лице, које видимо на изложби, спољнополитички углед у свету, пораст стандарда становништва Југославије и Београда и имала је своје наличје видљиво у вишеслојној политичкој, националној и економској кризи“, каже др Слободан Селинић са Института за новију историју Србије.

Политичка криза везана је за дилеме око устројства Југославије у будућности, питање да ли је држава кадра да опстане или ће се распасти. Један од проблема била је смена Александра Ранковића 1966. године. Економска криза која није успешно решавана реформама 1961. и 1965. године, само је одлагана. Долази до првих националних сукоба у Хрватској, 1968. албанских демонстрација на Косову и Метохији, а 1969. године у Словенији је избила „цесна афера“.

Тих година главни медиј је био радио, а телевизија се тек укључује у друштвени живот, постаје део наше стварности. Радио је био информација и „прозор у свет“.

„Битлси, Елвис Присли, Стонси, први пут су се чули на Радио Београду“, сећа се Владимир Јанковић Џет, рокер, члан састава Црни бисери и радио-водитељ.

Није толико био проблем да се емитује песма на радију, али није било простора где да се сними.

„Била су само два студија, Студио 5 за плоче и Студио 6 који је давао шансу младим музичарима у свим жанровима да сниме нешто и то буде емитовано на радију. Кад је нама изашла прва плоча, мислио сам да нема даље. Поред своје ставио сам плоче Шедоусе, Битлсе, Стонсе. Моја слика – њихова слика, пластика – пластика, свира – свира. Нема разлике. Мислио сам тада да сам део породице света“, наводи Џет.

„Београд је у то време био упориште елите и расадник шаховских талената“, истиче Дарко Ћирић.

Године 1961. одржан је меч СССР-СФРЈ (победник је био СССР са минималном разликом, док су жене играле нерешено, а омладинци победили совјетске вршњаке. Само годину дана касније у Београду игра Боби Фишер.

Од 1962. године када је забрањен запрежни саобраћај у Београду, до 1969. године када су, тачно на 25. годишњицу ослобођења, у Београд допутовали чланови посаде „Апола 11“, Нил Армстронг, Едвин Олдрин и Мајкл Колинс, само три месеца након изговорених речи „Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство“ и направили спектакл по београдским улицама.

Београд се много променио. Последње године седме деценије у Атељеу 212 игра се представа Коса, само годину дана после Бродвеја. Промене се догађају и у уметности, у корак са временом. Долази до модернизације и „новог сликарства“ у београдским галеријама.

Игра се тенис, плива и клиже и гледа бокс на тек отвореном Ташмајдану, „Битеф“ експлодира и у само неколико година постаје референтна вредност и извор инспирације за бројне уметнике. Мода на улицама била је у складу са светским трендовима.

„Београђанке су се као и увек сналазиле шијући гардеробу пратећи трендове махом из штампе. Сукње се скраћују, води се рачуна кад се шта носи“, објашњава Лидија Петровић Ћирић, ауторка пројекта. „Временом потрошачки менталитет постаје све већи. Све ново се прихватало радо и брзо. Елитну моду уводи Александар Јоксимовић, који је „најмаркантија појава тог доба у модној индустрији“.

Београд дуго памти, баш као што и дуго траје. „Дух шездесетих на прави начин осликава овај град и данас. Књига Музеја града Београда од великог је значaја за музејско издаваштво, али превазилази класичан зборник радова или монографију. За Београђане је историјски споменар, али онима који желе да буду Београђани може да покаже на каквим вредностима и традицији је Београд настао“, истакла је Јелена Медаковић, директорка Музеја града Беорада.

Изложбена мини поставка „Београд шездесетих XX века“ може се погледати до краја априла у РТС Клубу. А истоимена књига доступна је у продавници РТС Клуб, зграда Радио Београда, улаз из Светогорске.