Читај ми!

После лета брзином од 130 километара на час, слете на руку, кажу соколари: Ништа лепше!

Соколарство није хоби, то је љубав према птицама, природи, стил живота. Шабац је добио и прво удружење - њихов циљ је што више соколара и јастребова.

Друг, сарадник, партнер, ми смо им слуге не господари. На бригу одговарају поверењем, на негу узвраћају повратком.

Семиз Рапкић је уз грабљивице од 15. године. Моћ, снага, брзина, и одлучност оличени су, каже, у јастребовима. 

„Све што јој је потребно, ми јој дозволимо, дамо, сваки дан лети од два до три сата - обавезан тренинг, и ништа лепше кад вам долети на руку. Птица након дугог лета, кад се одаљи од соколара, само кад подигнете руку, то је један велики ужитак и лепота у соколарству", рекао је Рапкић, који је и председник удружења „Харис хоук" из Шапца.

Са грабљивицама мораш да будеш да би их упознао, кажу шабачки соколари. Уз домаћег кокошара свакодневно су и уз три јастреба хариса.

„Соколарство за мене је начин живота, љубав према птицама, природи, задовољство, и прво што мора да се научи је везивање соколарског чвора, птица на десној руци, чвор се везује левом руком и то је први час за почетнике" објашњава соколар из Шапца, Милан Јеремић.

Јастреб кокошар не одустаје од мете, а харис се враћа и са два километра лета.

На руку најчешће долазе на звиждук, за њих кажу да су најителигентнији и да се најлакше припитоме.

У Јужној Америци где им је постојбина, гнездо обично праве на кактусу а у овим нашим крајевима чак и по ветру могу да лете 130 километара на сат.

Женке су бољи ловци, а три јастреба хариса у лету је Семизов соколарски тријумф.

„За њих је највише потребно време и пажња, а природа, простор има свуда", саветује Јеремић.

„Да нас буде што више у Шапцу и да буде што више оваквих лепих птица јер са њима је уживање, да се буде у присуству и њиховом лету", додаје Рапкић.

Склад са природом и законима је основ соколарства. Кад изградиш поверење, чланови шабачког удружења додају, превоз у гепеку без кавеза за јастребове је уобичајен пут.