Злакуска грнчарија на Унесковој листи културног наслеђа

Горан Савић је трћа генерација у својој породици из чије радионице у Злакуси, са точка излазе лонци, сачеви, ђувечаре ...

"Сам начин израде је специфичан, пошто ми радимо зидање слоја по слој. Свака се посуда на температури загрева, а када се хлади она се скупља и тај начин израде омогућава да она има ту могућност да ради приликом кувања", рекао је Горан Савић грнчар из Злакусе.

Уз начин израде, тајна заната, чији технолошки процес је сличан оном у праисторији, је и у избору материјала за посуде које пролазе и кроз процес сушења и печења.

Сировина за рад је састављена од калцита набављеног из суседног Рупељева и глине која је набављена из села Врањани, а оно што је интересантно да се нико никада није бавио грнчарским занатом из ова два села одакле злакуски грнчари допремају сировину.

Зато је Центар за нематеријално културно наслеђе Етнографског музеја, у сарадњи са Музејом на отвореном „Старо село" Сирогојно и Удружењем лончара Злакуса и припремио номинацију за Унескову листу.

"Надам се да ћемо овим уписом успети да сачувамо овај стари занат с обзиром на последњу годину. Немамо нових мајстора који су почели да се баве овим занатом и вероватно би временом дошло до нестајања овог заната. Ми смо као Удружење лончара Злакуса заштитили географску ознаку ове грнчарије. То су сертификат географског порекла, печат, жиг Злакусе и жиг мајстора. Сви ти производи ручно су рађени, од традиционалних материјала без било каквих измена", рекао је председник Удружења лончара Злакуса.

А без сумње, оживљавању заната допринела је и Међународна колонија уметничке керамике која се, на иницијативу Софије Бунарџић, академског сликара – керамичара, у Злакуси одржава четврт века, а на којој је, техником грнчарског заната са традицијом дужом од три века, овладало и 360 уметника из тридесет земаља.