Уколико сте љубитељ хорора, онда вам карантин не пада тешко

Страх у Улици брестова или Петак тринаести пред спавање? У време пандемије то изгледа није лоша идеја. Како показује студија Универзитета у Чикагу, љубитељи хорор филмова боље се психички носе са присуством коронавируса и мерама које свакодневицу окрећу наглавачке.

„Фанови хорор филмова мање пате од стреса изазваног пандемијом, анксиозности, несанице или других симптома депресије“, каже за Дојче веле докторанд на Универзитету у Чикагу Колтан Скривнер, аутор недавно објављене студије.

Истраживачи су још у априлу – дакле, током првог таласа пандемије, док је страх био на врхунцу – испитали триста двадесет двоје људи о томе какве филмове гледају и колико их пандемија психички тишти.

„Могуће да су људи који су често суочени са застрашујућом фикцијом на неки начин навикнути да се осећају уплашено у безбедном окружењу“, рекао је Скривнер за подкаст ДВ-а Science unscripted.

„Теза је да, када наиђу на несигурност и страх у стварном свету, они имају неку врсту алата да то превазиђу“, додаје.

Штавише, истраживачи су закључили да се посебно добро са пандемијом суочавају љубитељи преперских филмова ('препер' од енглеског 'prepare', припремити се) о преживљавању у доба апокалипсе, најезде зомбија или ванземаљаца.

Вежба за стварност

Амерички магазин Psychology Today на свом порталу пише да се склоност хорорима може објаснити бенигним мазохизмом. Та теорија каже да, ако знамо да смо безбедни, то јест да права опасност не прети, онда можемо да уживамо у осећајима који су, иначе, негативни као што су бол, страх, премор или горак укус.

Магазин наводи да, према другој теорији, у застрашујућој фикцији уживамо јер нам омогућава да замишљамо сценарије и припремимо се на сличне ситуације из стварног живота. „Пошто само сада усред глобалне болести, ове вештине су сасвим практичне“, наводи Psychology Today.

„Вероватно нећемо укључити филм са намером да се припремимо за реалну катастрофу. Али несвесно се вежба вештина контроле емоција и пробају емоционалне и бихевиористичке стратегије за одређене ситуације", додао је аутор студије Скривнер.

А видео-игре?

Следећи подухват овог истраживача и колега је да утврде како хорор у различитим медијима утиче на припрему људи за стресну свакодневицу. Да ли рецимо већег утицаја имају филмови, књиге или можда видео-игре?

Шта је са изузетно насилним и крвавим игрицама са елементима хорора попут популарног серијала Притајено зло (Resident Evil)?

„Мислим да би видео-игре могле да помогну (у суочавању са стресом) макар колико и филмови, можда и више. Мислим да је кључно колико си увучен у наратив, колико се осећаш уплашено и превазилазиш страх“, наводи Скривнер.

Он је за Дојче веле открио да цео октобар проводи у уклетој кући где испитује како се људи носе са страхом и шта их привлачи уклетим кућама.

Додуше, тамо нема правих духова. У питању је „уклета кућа“ у Вејлеу у Данској, где вам за четрдесетак евра по особи обећавају да ћете се живи препасти током 45 минута хода кроз проклети лавиринт. После можете да купите пиће и грицкалице.