Ни у Сијетлу ни у Чачку - нема хлеба без мотике

Маја се вратила чак из Сијетла да би живела и радила у Чачку. „Некако ме је увек вукла Европа. У Америци сам живела четири године. Лепо је било али после неког времена, осетила сам потребу да се вратим у Србију", рекла је, гостујући у Београдској хроници, Маја Стојановић. 

Додаје да се у Србији од цртања, чиме се бави, може живети, али да мора да се ради, да се „јури за пројектима", јер „они не долазе сами".

Прва изрека коју је „ставила на папир" је „Сунце бакино", јер ју је, како каже, њена бако тако стално звала.

За Мају је прави изазов да изреке преводи и преноси на папир цртањем. Посебно је занимљиво странцима превести изреке које се на пример односе на промају.

Сматра да је накада објашњење лакше постићи путем цртежа, па је тако привукла и пажњу јавности.

Сликала је и у Сијетлу, имала изложбе на факултету а инспирација су јој углавном биле животиње.

Тренутно се бави муралима. У Чачку је члан Удружења визуелних уметника, са којима ради на одржавању културно-уметничког живота, што је, како тврди, посебно важно у доба короне.

Дани урбане културе се сваке године одржавају у Чачку који подразумевају осликавање мурала, мада је изостао ове године због пандемије. Ипак, на идејама, вредно ради.

Уз опаску да јој је једна одомиљенијих илустрација „Бленеш као теле у шарена врата", Маја наводи да путем својих илустрација такође има прилику и да научи доста тога, и да сваког дана добија предлоге за осликавања бројних изрека.