Кад цреп постане платно за сликање

До сада смо вас водили у многе галерије, али у овакву још нисмо. Зато вас водимо у галерију црепова, али не на стовариште грађевинског материјала, већ на терасу једне пензионерке.

Добродошли у галерију на отвореном. Да бисте стигли на кров ове београдске зграде, најпре морате да упознате Славицу Величковић. Банкарку у пензији, која обожава боје. Kод ње се ништа не баца и сваки предмет добија нову вредност, а специјалност јој је сликање на црепу.

„Цреп сам нашла сасвим случајно, кад је мој свекар донео неке старе црепове са викендице. Ја сам онда хтела да урадим нешто да се то не баци и тако сам кренула да помало цртам“, каже Славица.

Љубав према цртању гаји још од детињства. Kао гимназијалка учила је сликање код професора Сергеја Јовановића, уметника и ликовног педагога. Инспирацију црпи у сликама наивних уметника.

„Жужана је свима инспирација за наивно сликарство, али тако пронађем мало и по интернету, па гледам тако шта бих ја могла евентуално да урадим. Волим да су боје живе, да то делује мало бајковито, да ушарени простор и то се уствари и људима допада“, сматра наивна уметница.

Најпре се допало пријатељима. А захваљујући њима Славица је стигла и до првих купаца. Додатни приход у пензији, каже, добро јој је дошао.

„И онда сам ја прошрила асортиман и пријатељи су показивали пријатељима и онда је било питање како да дођу до тога да купе. Ја сам била збуњена, како сад, колико то кошта, кад се ја забављам уствари. Моја пријатељица је звала своју пријатељицу и дошле су овде, и она је пазарила неколико комада и тако је стигао први купац“, сећа се Славица.

У раду користи акрилне боје, а потом сваки цреп заштити лаком за чамце, како би могао да одоли свим условима екстеријера. Њени комади најчешће красе терасе, веранде, викендице, баште.

Иако већ пет година црта по цреповима, Славица се тек пре неколико месеци одважила и прикупила довољно радова да их представи публици. У томе јој је доста помогла њена ћерка Јована.

Нарочито када је у питању представљање радова на друштвеним мрежама.

„Ја сам у почетку била задужена за ту неку логистику, да тако кажем, нама је требао неки спољни момак, неко ко ће одлазити по боје, проналазити то на различитим местима, набављати четкице, и слично. Међутим, када смо дошли на идеју да можда то некако и изрекламирамо отворили смо Инстаграм страницу чији сам ја администратор“, објашњава Јована.

Баш ту стижу похвале, сугестије, али и питања како се овако нешто учи. Међутим, Славица, као претежно самоука уметница, не држи часове. Али се потајно нада да ће јој како у уживању, тако и послу, ћерка придружити.

„Kада видим са колико љубави моја мајка приступа свему томе, она је у стању да сатима осликава пусти музику, скува кафу и ужива у свему што ради. Некако видим и себе да се након напорног дана и ја придружим и позабавим тако нечим, само уз другачију музику“, каже Јована.

Kако је посао на самом почетку и галерија је пуна радова. Међутим, позитивни коментари, али и све више пратилаца на друштвеним мрежама подстицајно делују, па се галерија полако празни. Међутим, Славичине руке врло брзо то надокнаде.

број коментара 0 Пошаљи коментар