Веровали или не, вештице лове и у 21. веку

Јерг Новак, портпарол Друштва "Missio" годинама путује у земље у којима има пројектне партнере. Пре три године је у Папуи Новој Гвинеји први пут чуо да постоји прогон па и убиства људи због вештичарења. Од тада скупља доказе и фотографије починитеља. Сачинио је публикацију коју није могао објавити у Папуи Новој Гвинеји, јер би то довело у опасност партнерске организације.

Болести, изненадне смрти у породици, лоша жетва, мржња, завист и похлепа – дуга је листа разлога због којих људи друге људе оптужују за вештичарење. Она се у претходних неколико векова није знатно мењала.

Јерг Новак појашњава: „Вештица нема. Али постоје оптужбе, стигматизовање којем је циљ да се сатанизиују и дискредитују неки људи, како би се стекле неке погодности“.

Лов на вештице - проблем данашњице

У Европи је прогон вештица трајао од 15. до 18. века. Између 1560. и 1630. био је врхунац тог прогона када је према историчару Волфгангу Берингеру, професору на Универзитету Сарске области убијено између 50.000 и 60.000 људи. Треба имати на уму да тада ни велики градови као што су Келн и Хамбург нису имали више од 40.000 становника.

У 20. веку је у свету убијено вероватно више људи због прогона под оптужбом вештичарења него у 300 година европског прогона вештица.

„У Танзанији је између 1960. и 2000. убијено око 40.000 људи који су оптужени за вештичарење. Такав деликт не постоји у танзанијским законима, али су најчешће сеоски судови доносили смртну казну за одређене људе“, објашњава Берингер.

Број жртава пре 1960. није познат. Берингер сматра да се не ради о самовољи: „Дошао сам до закључка да прогон због вештичарења није историјски проблем већ актуелни проблем данашњице“.

„Вештичија деца“ из Конга

У Танзанији су најчешће прогонима погођени људи са албинизмом, јер постоји сујевјерје да се од неких делова њиховог тела могу добити лековити препарати. У Гани сеоске заједнице виде разлог рођења бебе са албинизмом у претходном практицирању вештичарења. У Конгу такозвана „вештичија деца“ бивају изопштена.

Тереза Мема Мапензи се брине о тој деци у граду Букаву, на истоку Конга. Она је основала Центар за жене које су силовали припадници паравојних јединица. Њена организација је партнер са организацијом "Missio". Када је почео да расте број одбачене деце она је такође почела да говори о лову на вештице. Њена организација помаже деци да залече трауму, нађу смештај у сиротиштима и место у школи.

„Сазнали смо за више случајеве силовања деце, а породица портом није хтела да их прихвати. У другим случајевима су деца ванбрачно рођена, и морају да живе са једним родитељем који их не прихвата. Та деца долазе код нас, често их туку до крви, означе их као вештице или имају друге ране. То боли кад гледаш. Стално смо изнова под шоком када видимо ту децу без икакве заштите. Како је то могуће?“, пита се Мапензи.

Тешка борба против маније прогањања вештица

У Конгу такозване слободне цркве често доливају уље на ватру. За АИДС или неплодност жена траже кривце и налазе их у вештицама – женама и деци.

Циљ Центра је да посредује у конфликтима и да помогне поновном спајању породца које су разорене због оптужбе за вештичарење. Понекад овој организацији пође за руком да уз пуно стрпљења поново интегрише жене и децу у њихове породице. То траје двее до три године, али не искључује опасност да жртве опет буду оптужене за вештичарење.

Тереза Мема Мапензи и Јерг Новк се надају да ће Међународни дан борбе против прогона због оптужбе за вештичарење повећати свест о овом акутном проблему данашњице.