Врачар – најстарија, најмања и најнасељенија општина

Називе Врачар и Врачарско поље први пут су користили Турци 1492. године у плану за напад на Београд, израђеном на захтев смедеревског санџак-бега Сулејман-паше.

„Турци освајају Београд 1521. године и у документима можемо видети да већ 1560. године на простору Врачара постоји хришћанска мала у којој се налази 17 кућа, а 1572. године, мало више од 10 година касније, на том простору је већ 49 кућа“, наводи историчар Марко Перић из Историјског архива Београда.

Прича се наставља 1594. године када су спаљене мошти Светог Саве. Историчари се не слажу у вези са тачном локацијом, али се верује да се то догодило на месту данашњег Храма. Готово три века касније Београђанин Глигорије Возаревић био је уверен да су Турци мошти спалили на другом месту.

„И ту је као споменик ставио један крст, а кансије, у 20. веку је друштво 'Светог Саве' 1933. године тај крст заменило новим, каменим крстом црвене боје по коме цео тај део Врачара је и данас познат као Црвени крст“, додаје историчар.

На Врачару постоји и Грантовац, по америчком вицеконзулу Гранту, али и Енглезовац, који је, како објашњава Марко Перић, назван погрешно по Франсису Мекензију, иначе Шкоту, који је део Врачара од Славије па до данашњег Храма Светог Саве урбанистички уредио.

Врачар је прво био Врачарски кварт, један од шест у Београду, затим, Четврти рејон. Општине су у Београду уведене 1952. године и тада је постојао Источни и Западни. Године 1960. се спајају у једну општину која постоји и данас. Најмања је, али најгушће насељена.

Врачар има свој грб, заставу и химну.

„Тамо где се појављује крст са Храма Светог Саве просто није место ничему другом. И због тога тај крст је златан, и због тога је приказан према плавој позадини као према плавоме небу. Чувари су два анђела и на грбу се на том брегу налази и отисак печата Светога Саве“, објашњава аутор ликовног решења грба, Драгомир Аацовић.

Не постоји ни податак о томе како је Врачар добио име. Зато су ту легенде, од јунака Врачара, перко турског веровања да Срби врачају, до врапчијих поља, јер је много врабаца живело баш на овом простору.