Када хумани кондуктер постане десна рука кинеским сељацима и рибарима

Ву Чаобијао узгаја рибу од прошле године. У понедељак рано ујутру, виђен је како лови у пиринчаном пољу и припрема се да је возом превезе у град на продају. Венгданг је мало планинско село са само петстотинак кућа и мештани углавном живе од продаје поврћа и рибе.

Да би своје производе продали у граду, морају да ухвате воз број 5640 у ком Ху Гуичуан ради као кондуктер.

„Наше село је веома удаљено од центра града Каилија. Када нема воза, прво морамо наше производе да пренесемо до градића Ваншуеија, ходајући више од сат времена. Онда тамо ухватимо аутобус да бисмо стигли до града. То је још сат времена вожње“, жали се рибар Ву Чаобијао.

Али Ву може да ухвати воз на железничкој станици „Ђијалао“ недалеко од свог села. На станици је увек гужва; много сељака носи своје пољопривредне производе. Риба коју узгаја Ву веома је свежа, али није је лако продати на улици. Када је то схватио, кондуктер Ху одлучио је да помогне и Вуу и другим сељацима. Повезао је Вуа са својим пријатељем који држи ресторан.

„Мој пријатељ Ху рекао ми је да неки сељаци које познаје желе да продају рибу. Он жели да откупим њихову рибу како бих помогао сељацима, јер је веома тешко да је продају у граду. Ху је увек спреман да помогне другима“, прича влсаник једног ресторана.

Ву и његов земљак Јанг сада продају хиљаде килограма рибе сваке године. 

Кондуктер и пријатељ

Ху ради у возу 5640 већ 22 године, откако је 1997. завршио школу. За то време, видео је много сељака како се муче да зараде новац.

„Сељаци носе десетине килограма производа за продају сваки пут, то је тешко, умарају се. Зато сам им помогао да успоставе контакт са великим ресторанима и купцима директно. Онда могу да однесу своју робу у центар града нашим возом одједном, уместо да је носе више пута“, објашњава хумани кондуктер. 

Ху помаже сељацима који возом носе храну за продају од 2016. године. Направио им је табле са ценама производа. Такође има свеску у којој записује количину производа коју сељаци нуде, како би ту информацију пренео потенцијалним купцима.

„Видео сам га у возу још кад је имао 15-16 година. Касније је постао кондуктер. Он познаје све који хватају воз из железничке станице 'Ђијалао'. Он ми је као брат, никада га нећу заборавити“, нагласио је рибар Ву Чаобијао.

Откако су се млади преслелили у градове и тамо нашли посао, за старије који су остали на селу једини начин да зараде је да продају рибу и поврће у граду Каилију. Зато им је помоћ младог кондуктера непроцењива и доживљавају га као пријатеља или члана породице.