Порушеној воденици подарио другу шансу

Када год му затреба брашно за кућу или исхрану стоке, Ненад Лачневац не одлази до воденичара у село већ користи свој млин. Нема воде или јаз за воденицу, али зато кукуруз меље на правом камену. 

„Нашао сам камење у селу Камиџора, са неке воденице коју је вода срушила после Другог светског рата и решио сам да направим један електрични млин. И то сам хтео да направим од дрвета конструкцију. Од метала је много лакше направити, али хтео сам да остане то наша традиција“, каже Ненад Лачневац из сел Каменица.

За своје пријатеље Ненад је направио још два млина. Жао му је што има тако много напуштених и порушених воденица у селима на Гочу и Студеничком крају где ради као минер у предузећу „Србијашуме“.

Од пет воденица поточара колико их је било на гочким рекама и потоцима преостала је само једна. Налази се на Мељаници у селу Каменица.

Миломир Глишовић је последњи воденичар у Каменици. Воденице су имали његов деда, па отац а на крају и он.

„Имали смо раније, када смо у брду живели, на реци воденицу. Била је дрвена са стубовима. Као дечко ноћевао у воденици и млео“, испричао је Глишовић.

Миломир има 83 године. У воденици му помаже супруга Бранка јер посла увек има.

Глишовић каже да долазе људи из Витковца и са свих страна.

Знатижељнике које привлачи ритмичан звук млина не одбија нити Ненад.

Осим што је хладно, брашно је и слатко по чему се препознаје квалитет. О укусу проје од воденичарског брашна не треба ни расправљати.