Ускоро банка донираних полних ћелија

Вантелесна оплодња донираним полним ћелијама ускоро ће бити могућа и у Србији. Први услов је да се формира Управа за биомедицину, која би са радом требало да почне најкасније до краја јуна, најавила је данас помоћница министра здравља Зорица Павловић.

Павловићева је Танјугу рекла да је оснивање Управе, у којој ће постојати сви неопходни подаци и информације о начинима донирања, предвиђено Законом о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења, а да ће се до тада вантелесна оплодња обављати само између парова.

После формирања те установе, биће могућа и оплодња донираним ћелијама.

Када је реч о томе ко све може да се подвргне тој врсти оплодње, Законом је предвиђено да се могу употребити дониране јајне ћелије жене или семене ћелије мушкарца, када нема изгледа да би до зачећа могло да дође уз употребу полних ћелија супружника или ванбрачних партнера уколико нису венчани.

Према Закону, то се може учинити и када су други поступци оплодње били неуспешни, или да би се спречило преношење неке од тешких наследних болести с једног од родитеља на дете.

Неопходно је да донори буду пунолетне, здраве и пословно способне особе.

Управа за биомедицину у изузетним случајевима може дати сагласност да се репродуктивне ћелије малолетног лица сачувају у банци ћелија и ткива уколико болује од неке тешке болести, и када постоји сумња да би његово лечење могло да уништи његову или репродуктивну функцију партнерке.

Надлежности Управе за биомедицину односиће се на вођење јединственог регистра донираних полних ћелија, у коме ће постојати подаци о особама које су донирале своје ћелије, онима који су се подвргнули таквом поступку, као и подаци о успешности те медицинске процедуре и слично...

У тој управи налазиће се и подаци о рођеној деци, и други подаци о томе како би постојала сигурност употребе донираних ћелија, безбедност и заштита интереса рођеног детета, објаснила је Павловић.

Према Закону о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења, усвојеном прошле године, донор јајних ћелија је жена чије се ћелије употребљавају за оплодњу друге жене, док је донор семених ћелија мушкарац чије се ћелије употребљавају за оплодњу жене која није његова супруга или ванбрачна партнерка.

Здравствена установа, односно банка ћелија и ткива, дужна је да пре поступка донора упозна са правним последицама и односом према зачетом, односно рођеном детету.

За обављање такве врсте оплодње потребан је писани пристанак свих особа које се подвргавају том поступку, а само давање ћелија може се обавити само уколико постоји писани пристанак донора.

Пристанак, међутим, донор може да повуче кад год жели, без навођења разлога, док се не почне са употребом донираних репродуктивних ћелија.

У поступку такве врсте оплодње дозвољено је употребљавати репродуктивне ћелије донора који је жив, а пре тог поступка, здравствени радник који обавља тај медицински поступак дужан је да провери да ли је он још жив.

Законом је предвиђено да министар здравља треба да изда дозволу здравственој установи која ће обављати послове банке репродуктивних донираних ћелија у Србији, у складу са законом којим се уређује трансплантација ћелија и ткива.

Такође је забрањено да донор своје репродуктивне ћелије даје у више овлашћених здравствених установа, односно у више банки ћелија и ткива.

Када је реч о сурогат материнству, помоћница министра Зорица Павловић рекла је да је у Србији оно забрањено и да представља кривично дело у складу са законом.

„У току израде Закона, као и у току јавне расправе, преовладао је став стручне и опште јавности да сурогат материнство не треба сада дозволити, а полазећи пре свега од потребе да се заштити интерес детета, односно спречавања могућих спорова који се могу јавити у таквим случајевима", рекла је помоћница министра здравља.

Јасно дефинисана права и обавезе

Сурогат материнство не представља стандард у већини земаља у којима постоји могућност употребе донорских репродуктивних ћелија, а ни породично законодавство у Србији не регулише питање родитељских права у том случају, прецизирала је Павловићева.

Када је реч о обавезама донора, Законом је предвиђено да он нема правне или друге обавезе према детету, које је рођено употребом донираних репродуктивних ћелија.

Забрањено је и утврђивати очинство, односно материнство донора ако је дете зачето таквом врстом поступка, а подаци о томе ко је донор према Закону представљају службену тајну.

Дете које је на тај начин зачето, има право да из медицинских разлога затражи од Управе за биомедицину податке који се односе на донора полних ћелија, када напуни 18 година живота.

„Давање података не односи се на податке о личности донора, већ само на податке од медицинског значаја за дете, његовог будућег супружника, односно ванбрачног партнера, као и од значаја за њихово потомство", рекла је Павловић.

Према њеним речима, то значи да особа која зна да је зачета употребом донираних ћелија или сумња у то, може од Управе за биомедицину да добије само податак о томе да ли је његов партнер зачет на такав начин да би се спречило рађање деце између евентуалних сродника.

„Због тога је веома значајно успостављање и вођење јединственог регистра донора у Управи за биомедицину", нагласила је Павловић.

Здравствени радник који лечи дете, може из медицинских разлога затражити увид у медицинске податке које води Управа за биомедицину, како би се отклонили евентуални ризици по здравље детета.

Нада за многе парове 

Директор Института за гинекологију и акушерство Клиничког цента Србије др Александар Љубић оценио је да ће донирање репродуктивних ћелија имати велики значај за парове који до сада нису могли да реше проблем неплодности.

Љубић је у изјави Танјугу објаснио да је до доношења закона та могућност у изузетним случајевима била дозвољена само одлуком Етичког комитета Клиничког центра Србије, у складу са Правилником о лечењу неплодности и препоруком Министарства здравља.

„О примени поступка одлучивало је стручно тело, састављено од еминетних стручњака из области брачне неплодности - гинеколога, биолога-ембриолога, клиничког психолога, правника", рекао је Љубић, који је и председник Републичке комисије за вантелесну оплодњу.

Говорећи о досадашњим успешностима поступка вантелесне оплодње између парова, Љубић је рекао да је стопа зачећа протекле године износила око 43 одсто, а порођаја 32 одсто, што је и европски просек.

Љубић је објаснио да је до недавно Републички завод за здравствено осигурање финансирао само један покушај вантелесне оплодње, а да је од пре неколико месеци град Београд одобрио финансирање и другог покушаја за особе које имају пребивалиште у главном граду Србије, што, како је навео, знатно повећава шансе за зачеће.

Одобрење комисије за други покушај до сада је добило 113 жена, а код њих десет већ је обављена та процедура.

Када је реч о европским стандардима, банка репродуктивног материјала све учесталија је појава у многим земљама, а посебно у Данској која је позната по томе што су њени становници највећи донори семене течности.