Јелена и Дејан Томашевић – љубав, вера и породична слога у борби против аутоимуне болести

Када организам не функционише добро и почне сам себе да напада и разара, настају аутоимуне болести, а када члан породице оболи од ње сви ближњи се укључе у борбу. Многи проблеми данас почињу због стреса, пушења, лоше исхране, загађења, па тако и неке аутоимуне болести. То су обољења када организам не функционише добро и почне сам себе да напада и разара.

О својој борби са лупусом говорила је Јелена Томашевић, супруга чувеног кошаркаша Дејана Томашевића, за кога каже да јој пружа огромну подршку. Искуство о томе како је све почело, са чиме су се све суочили и још увек се боре, али и како побеђују, поделили су са гледаоцима РТС Ординације.

Моје тело је било старо 75 година, иако сам имала само 36

Говорећи о својој болести, Јелена се присетила самог почетка када је приметила извесне промене на зглобовима, и то само месец дана након свог четвртог порођаја.

Детаљније je описала како је то изгледало: „Почео је да ми отиче један прст, па сутрадан је почео да отиче други и то је тако почело да шета по телу. Обратили смо се доктору, радили су све параметре које треба из крви и дошли су до резултата да је то аутоимуно обољење које се зове лупус. То је нешто што је за мене било страно. Ја сам уствари први пут у животу и сазнала да постоји неки лупус".

У то време, породица је живела у Шпанији, да би се нешто касније, са Дејановим потписивањем новог уговора, преселили у Атину. У Грчкој је Јелена потражила новог лекара који ју је, након анализа, суочио са тешким стањем.

„Из клуба су ми обезбедили феноменалног једног старог чику. Буквално ми је објаснио да без обзира што имам 36 година да је моје тело старо 75 година", искрено је испричала Јелена.

Открила је да ју је уз лупус истовремено задесио и реуматоидни артритис. У Београду је добила стручну потврду своје болести, и у договору са супругом Дејаном отпочела лечење.

Кад не можеш ни да пресвучеш сопствену бебу не боли више само тело - тад боли и дух

За лупус обично није познато којим ће се током болест развијати, и због тога сама дијагноза обично није пријатна. Када су сазнали за Јеленину дијагнозу, Дејан се сећа да је то био доста стресан период у њиховом животу, јер је требало да уследи пресељење у другу државу и то након што су добили четврто дете: „Ми мењамо средину, одлазимо из Валенсије, долазимо у Атину, родио нам се Матија и сад је то још једна беба више у нашем дому".

Искрено је испричао да се Јелена никада није жалила ни на какве здравствене тегобе чак и ако их је имала, те да је у центру пажње увек био он.

„Доласком у Атину први пут се ми суочавамо са заиста нечим новим, јер ја сам тај који је некако централна фигура - побеђујем, ретко кад губим, добро се осећам, некад сам и повређен и некако је цео ритам наше породице окренут ка мени. По први пут сад Јелена не може да преузме обавезе. Једноставно није способна јер тај дан има температуру, као што се и дешавало, поготово на почетку. Ја мислим више од шест месеци са температуром, са страшним боловима, и по први пут ми долазимо у ту ситуацију, али њен највећи квалитет је што поред свих тих проблема које има она није дозвољавала да ми то на неки начин осетимо", искрено је у даху испричао Дејан.

Додао је да се она заиста трудила да се у тешким тренуцима осами и тада исплаче, али да у сваком случају од укућана сакрије своју муку.

Јелена је описала да је у почетку повишена температура била стално присутна, да су почели да се појављују отоци али постепено.

„Прво ми је почела та температура и почели су отоци и они су се пратили јако. То јако боли. Прво ти отекне један део руке, нпр. зглоб, и то буде ужасно, затегнуто, почиње да црвени, не може рука да се помера ни у једном правцу", прича Јелена док покретима дочарава руку која не функционише.

Каже да је потребно пет до седам дана да тај оток тек мало спласне и стање побољша толико да може бар нешто да уради. Објаснила је колико је тешко то стање у коме не може себи да помогне.

„Када кажемо да не можемо да урадимо ништа рукама, то значи да не можемо да се умијемо, не можемо да се обучемо, не можемо самостално да одемо до тоалета, а да не кажем још кад имате бебу од месец дана коју бисте желели да пресвучете, да загрлите, да се играте са њом. Е онда то постане много болније. Е тада више не боли тело, тада боли ум и дух, највише душа", искрено је испричала Јелена.

Бесна сам јер сутра можда нећу бити поред своје деце али могу ја то! 

Дејан наглашава да је и поред свих својих болова, Јелена преузела највећу бригу око тада бебе Матије, али и да су имали помоћ у кући. Испричали су и како је њихов најстарији син Кића, са својих 17 - 18 година преузимао огроман део обавеза на себе.

„Он почиње да своје сестре вози у школицу, обданиште, враћа их назад, одлази у продавницу, одлази на пијацу док Дејан није ту. Деца су океј, сви су океј", присећала се Јелена.

Док је описивала свој бес и страхове са којима се суочавала, публика је гутала кнедле а на крају се и сама заплакала због заиста дирљиве исповести.

„Нисмо толико сигурни шта се дешава, шта ће бити, расте бес. Бесна сам зато што можда нећу бити (присутна) на Мањиној свадби, можда нећу бити жива кад Матија пође у школу, нећу бити са Кићом кад заврши факултет, и просто само се те негативне енергије и мисли лепе, долазе, само су ми оне привидно ту. А онда, кад уследи тај плач, па кад уследи тај загрљај, кад деца полако се враћају, све иде ка бољем. Онда некако и препознајем ту љубав, ту енергију, онда кажем себи: „Ма можеш ти то!, Ма ти то можеш!" , каже Јелена и подвлачи да има због кога да живи.

Др Ивица Јеремић, реуматолог са Института за реуматологију детаљније је објаснио симптоме лупуса.

„Лупус је аутоимунска болест где заправо можемо да имамо захватање било ког органа, а оштећење органа настаје зато што наш имунски систем наше органе препознаје као стране и врши напад на њих. Оно што је карактеристично за системски лупус да може да буде захваћен било који орган укључујући, како ја волим да кажем и косу и нокте, значи скоро сваки орган у телу. Међутим, постоје они органи који су значајно чешће захваћени, као што је кожа, као што су зглобови, бубрези. Ређе бивају захваћени неки други органи као што су плућа, срце, црева, па чак и мозак може да буде захваћен системским еритемским лупусом.

На појаву лупуса могу да утичу различити фактори, значи код генетски предиспониране особе, па је рецимо показано да неке инфекције могу да покрену лупус, па могу различити други фактори да доведу, као што су трауме, велики психички стресови, употреба неких лекова, излагање сунчевој светлости, па чак постоје и неки подаци да и загађење може да утиче на настанак лупуса", испричао је др Јеремић.

Симптоми лупуса могу да буду врло различити, међутим постоје неки симптоми који са великом вероватноћом могу да указују да пацијент има аутоимунску болест. Пре свега се ради о боловима у зглобовима који су праћени отоцима и јутарњом укоченошћу. Такође пацијенти могу често да имају различите кожне промене у виду осипа, затим често се јављају општи симптоми као што су малаксалост, губитак апетита, лош сан, општа једна слабост, заморљивост - пацијентима је потребно више да спавају, често имају промене расположења.

Неки пацијенти могу да имају повишену температуру, али могу да се јаве и различити други симптоми, у зависности од тога који је орган захваћен системским лупусом.

Кад не боли - префорсира се, па буде још горе

Када је говорила о терапији коју је добила, Јелена Томашевић истиче да је постојао један аналгетик који ју је решавао болова и зато јој изузетно пријао, али касније баш то што је не боли - правило јој је додатне муке.

„Тог момента ме ништа не боли, али онда ја не умем да себе сачувам у том моменту - пошто ме ништа не боли ја могу сад ово, па могу још ово, па хајде са децом ово, па да завршим још нешто са децом, па да исплетем плетеницу девојчици са тим покретима, из ручних зглобова, које не смем, па хајде да спремим нешто што они воле да једу а ја знам да направим. Ја сутрадан нисам могла да устанем из кревета јер сам опет имала упалу свих зглобова и отечена сам била много више него претходног дана", сликовито објашњава како је умела да се префорсира тих дана када није осећала бол под терапијом, па после вишеструко „плати" ту активност.

Каже да се у почетку њена терапија састојала од осам и више лекова које је узимала сваког јутра, да би након четири месеца уследило смањивање дозе, па тако неких годину и по дана.

„И ти лекови свакако треба да се пију, морају да се пију, али постоји увек још нешто додатно, нека алтернатива која је добродошла и која може да помогне", испричала је искрено Јелена и о другим методама које је користила да би побољшала своје стање, а брачни пар се сложио да је Јелени алтернатива много помогла. 

Дејан ипак каже да је терапија трајала нешто дуже, и да није дала много резултата, али да је утицала на килограме госпође Томашевић којих је добила тридесетак у односу на период пре узимања лекова.

Признаје да му чак ни то није сметало: „Ја сам је волео и тако, али она се наравно поред свих тих болова које је имала није добро осећала кад се погледа (у огледало) и онда је тад и то била нека прекретница да се окрене више себи и да слуша своје тело и наше баке", рекао је Дејан Томашевић.

Како се може лечити лупус

Реуматолог др Ивица Јеремић, у Ординацији је говорио и о лечењу лупуса. 

„Терапија лупуса се прилагођава интензитету манифестација, односно симптомима које има пацијент, и наравно, они пацијенти који имају врло благе симптоме - имаће врло благе лекове, благу терапију, док се код пацијената који имају озбиљне симптоме укључују и такозвани имуносупресивни лекови, односно лекови који снажно инхибирају наш имунски систем и на тај начин се спречава оштећење органа", рекао је др Јеремић.

Основни лек за све пацијенте са системским еритемским лупусом је хидросиклорокин. Овај лек код њих једноставно контролише аутоимуност, утиче на болове у зглобовима, утиче на промене по кожи, и спречава да ти пацијенти оболе (озбиљније), односно ако имају само лаку форму болести смањује ризик да оболе од тешке форме болести.

„Следећи корак у лечењу су обично кортикостероиди који се користе у различитим дозама, код благих форми болести се користе у ниским дозама, код оних озбиљних се користе некада у јако високим дозама. Цела уметност лечења системског лупуса јесте да ви пацијенту дате минималну количину лекова која ће њихову болест да добро држи под контролом, али болест мора да се држи под контролом јер је у суштини за пацијенте најопаснија неконтролисана болест. И ми врло често у пракси имамо проблем да пацијенти самоиницијативно укину сву терапију, све лекове, и онда су управо то они моменти када настају та ужасна погоршања системског лупуса која, на жалост, некад имају и фаталне последице", каже др Јеремић.

Кључ је у редовном праћењу, редовном контролисању и придржавању упутстава лекара.

„Пацијенти често питају које суплементе треба да користе, кажу често - треба да ојачамо имунитет итд. Ту уствари морамо бити јако обазриви, јер код пацијената са системским лупусом тај имунитет је већ на неки начин узбуђен и рецимо нека средства за стимулацију имунитета, као што је ехинацеа, која се често користи за прехладу или јачање имунитета током зиме, код ових пацијената може да буде штетна и описани су у литератури случајеви покретања лупуса употребом тих неких суплемената за имунитет", наглашава др Јеремић.

Јединство ума, тела и духа

Осим званичне медицине, Јелена је имала идеју и потребу да треба да проба и са неким додатним методама.

„Прве кораке да могу још неку алтернативу или било шта друго да применим сам добила тај савет она нашег духовника, оца Јоила, који ми је рекао, ја се сећам да је лист од дивље крушке феноменалан, јако здрав и јако добар и да он помаже код упала. И онда када сам ушла у тај мир и када сам добила тај чај мени су после тога само долазиле једна по једна ствар која је добра и уствари човек мора да буде у поравнању - ум, дух и тело - то је једно, то је свето тројство", рекла је.

Сећа се да је отац Јоил постепено супружнике Томашевић увео у веровање: „Наш духовник је мало по мало Дејана и мене увео да верујемо - да верујемо у молитву, да верујемо у сутра, да верујемо у Бога, да имамо наду, да имамо чему да идемо, да знамо да се радујемо малим, ситним стварима. Мој сваки мали бољитак је у мени чинио велико задовољство, велику срећу али и велики мир".

Негде у то време Дејан је имао проблем са повредом леђа због које је морао на операцију, па се обратио физиотерапеуту Драгану Селаковићу који је кошаркашу помогао физички, док је његовој супрузи помогао у духовном трагању. Дејан тврди да му је физиотерапеут из Бајине Баште помогао чак и онда када су у његовом тадашњем клубу, Панатинаикосу, већ решили да дигну руке  од његовог опоравка. То је човек који им је много помогао на различитим нивоима.

Дванаест година без млека, меса и јаја

Осим терапија и духовног развоја, Јелена је открила да је за своје здравље направила једну огромну промену - постала је потпуна веганка, односно избацила је из јеловника све намирнице животињског порекла. Дејан је такође прати у новом начину исхране па сада заједнички не једу јаја, млеко и месо, осим рибе у којој уживају.

Оваква промена није била захтевна и много напорна: „Било јој је тешко можда прва три дана, а после тога не. После тога се тако тело набаждари да сад с ове дистанце ја немам никакав проблем. Ја деци свих ових година нормално спремам храну и немам никакав проблем у односу на то шта други људи једу", каже и додаје да је Дејан такође престао да једе месо, и тако живе већ 12 година.

Иако постоји идеја у јавности да спортисти морају да једу месо, прослављени кошаркаш руши ову заблуду и тврди да је месо престао да једе током своје последње играјуће сезоне, и да се феноменално осећао тада док је играо.

„Наравно, то треба да буде слободно донешена одлука и да ти прија. Сигуран сам да бих то престао да ми није пријало. Ми се фантастично осећамо. Наша деца једу, али јако водимо рачуна о томе које врсте меса и потрудићемо се увек да буде здраво", каже Дејан.

Можемо да променимо свет уколико мењамо себе

Добро које им је повратак у Србију донео, између осталог је било упознавање са техникама НЛП-а. Заједнички су прошли први ниво обуке, док је Јелена наставила да се едукује даље у том правцу и завршила све што је било могуће са тим у вези.

„Тај рад сам свих година радила равно себи, са свим тим вежбама које сам тамо добила, добили смо јако пуно добрих и квалитетних ствари, јако пуно сам научила, а то је онда та једна метафора која је мени феноменална - Ми можемо да променимо свет уколико мењамо себе, јер никако другачије не можемо да га променимо. Значи, мењајући себе ми мењамо свет око себе", поентирала је Јелена Томашевић о истрајности у својој борби са тешком болешћу.