Равноправност родитеља и деце не постоји, родитељи морају бити шефови

Улога детета, како сматрају психолози и педагози, није једнака родитељској – родитељ мора да буде главни и доноси одлуке, јер у супротном нико неће бити главни. Многи родитељи покушавају да буду другови са дететом јер им се не свиђа идеја да буду шефови. Главни проблем овог приступа је то што пријатељ није неко ко ће да осуди нечије понашање и што је пријатељ вршњак.

Шта значи бити шеф детету

Шеф је неко чију улогу углавном дефинишемо као некога ко поставља орграничења. Стручњаци сматрају да је управо улога родитеља да поставља ограничења својој деци и поставља правила понашања позивајући децу на одговорност и обавезу да сносе последице свога понашања.

Наравно, улога родитеља као некога ко поставља границе јесте од суштинске важности, али није једина коју они имају. Родитељ је и учитељ, јер помаже детету да научи правилно понашање, родитељ је и тренер јер подстиче дете да се понаша још боље – слично као тренер спортског тима. Да би се био успешан родитељ неопходно је играти све три улоге – посебно ако имате адолесцента у кући.

Били сте главни док је дете било мало – па шта се догодило?

Док су деца врло мала, родитељима је лако да буду главни – они доносе одлуке, усмеравају децу у њихове свакодневне активности и организују живот унутар куће. Такође надгледају понашање своје деце и одлучују шта је прикладно, а шта није.

Деца од шесте до десете године се углавном повинују родитељским захтевима у већини случајева. Током тог периода одрастања детета родитељи обично имају тенденцију да развијају пријатељски однос са својом децом, осима ако она не испоље неке значајније проблеме у понашању. Углавном су послушна, раде оно што родитељи траже од њих и воле да проводе време са њима.

Али на прагу адолесценције, ситуација се потпуно мења. Често долази до кризе не само због недостатка поштовања родитељског ауторитета, већ и због ситуација у којој деца желе да буду шефови.

Када се то догоди, многим родитељима је тешко да поново потврде своју улогу одговорне особе. Посебно уколико родитељ ни до тада није јасно утврдио да има контролу, може му се чинити како је готово немогуће да то учини када дете постане тинејџер.

Природно је да се тинејџери опиру родитељској контроли

Зашто је тако тешко успоставити контролу над својим адолесцентом? Један од разлога је то што је то период у развоју детета када се оно индивидуализује – ствара идентитет одвојен од родитеља. Деца то раде тако што одбацују своје родитеље.

У периоду адолесценције деца се окрећу својим вршњацима и мисле да су пријатељи једини који могу да их разумеју. Не воле да буду у близини одраслих, а посебно не у близини одраслих који им говоре шта треба да раде.

Деца која немају драстичних проремећаја понашања, родитељима ће углавном на релативно прикладан или полуприкладан начин показати да се противе њиховом ауторитету. Њихови протести ће се кретати од реченица: „Престаните стално да ми говорите шта да радим!“, преко колутања очима и демонстративног уздисања кад год се пред њих постави неки захтев. Овај вид протеста не прија родитељима и тестира њихово стрпљење, али је углавном безопасан и очекиван.

Али има деце која ће своју узнемиреност исказати на много неприкладније начине. Биће вербално насилна, деструктивна или агресивна.

Четири подручја у којима родитељи морају да имају последњу реч

Многи родитељи подстичу своју децу да учествују у породичним одлукама и то није погрешно, напротив. Не треба заборавити да једна од ствари које родитељи треба да науче дете је и то да буде самостално. Што су деца независнија, то су веће шансе да ће доносити одлука које повећавају вероватноћу успеха у будем животу.

Да би дете било самостално морамо му дозволити да само доноси неке одлуке и подстицати га на то, али уколико родитељи прецизно не одреде области у којима могу самостално да одлучују, природно је да деца помисле да имају право гласа у свему.

Родитељи морају да имају последњу реч када је у питању безбедност, здравље, школски успех и припреме за период пунолетства.

То значи да родитељи одлучују да ли и када дете може да остане до поноћи напољу. Родитељи морају да контролишу да ли су извршили школске обавезе и какав им је успех у школи, као и које обавезе у кући треба да извршавају. Родитељи су дужни да брину о здрављу деце. Те одлуке они доносе зато што су за то одговорни и то је њихова родитељска дужност.

Деци могу препустити одлуке о томе шта ће да обуку, који ће филм да гледају, да ли ће да имају дугу или кратку косу, или коју боју лака за нокте ће да одаберу – наравно, уколико је све то довољно прикладно.

Несумњиво, није лако родитељима да повуку ту фину линију између тога да буду шефови и да детету пруже довољно независности. У тим односима постоји природна тензија, и зато тако често долази до сукоба између родитеља и деце у том узрасту. Деца желе да имају контролу и желе независност. То је природна потреба током одрастања, само родитељи морају да пазе да не погреше у чему ће им попустити.

Не дозволите да вас дете увуче у свађу

Ако не постоји јасна структура и родитељски ауторитет, тада родитељима на располагању остаје као једино средство – да вичу, свађају се или непрекидно зановетају – све оно што у ствари нису желели да раде. Пођите од себе: нико не жели да живи са неким ко стално виче, свађа се и приговара, па ни ваше дете.

Када се родитељ упусти у свађу са дететом, аутоматски слаби свој ауторитет. Дете почиње да га доживљава као некога ко нема контролу и ускоро он неће имати начина да га усмерава или поставља правила у кући.

Зато је важно не упуштати се у свађу са дететом, јер тада нема родитеља већ само две особе које се свађају. Родитељима је ионако све теже у данашње време да одрже свој статус, зато се морају потрудити да задрже ауторитет.

Наравно да ће бити ситуација када ће се родитељи наљутити на дете и у томе нема ништа лоше, то је људски и свакоме се догађа. Питање није да ли ћемо се наљутити на своје дете? Питање је како се понашати у ситуацији када смо љути?

Није све изгубљено

Уколико родитељ схвати да се није понашао као шеф и жели да поново успостави свој родитељски ауторитет, мора бити спреман на то да ће у почетку наићи на озбиљан отпор детета. Било која промена у породичној динамици не пролази без икаквих проблема. Морају бити спремни да ће се дете супротставити јер жели да задржи моћ и контролу.

Али морају бити чврсти и свесни да чине нешто што је најбоље за њихову породицу. Јер што више алата имају на располагању, то ће бити боље опремљени за подизање детета – и бити ефикасни и брижни шефови који су потребни сваком детету.