Читај ми!

Преминуо глумац Сидни Поатје

Амерички глумац Сидни Поатје, који је у холивудску историју ушао као први Афроамериканац који је добио филмску награду Оскар за главну мушку улогу, преминуо је у 95. години.

Сидни Поатје, пореклом са Бахама, случајно рођен у Мајамију и тако постао амерички држављанин, за живота је ушао у легенду. Своја најупечатљивија филмска и позоришна остварења постигао је у време када је у Сједињеним Државама буктао расизам, а он је упркос свим расним препрекама успевао да добије улоге које су одушевљавале и публику у критику.

Вест о смрти Сиднија Поатјеа саопштио је министар спољних послова Бахама Фред Мичел.

Поатје је одрастао на Бахамима, али се преселио у Америку када је имао 15 година, а већ 1955. године је добио прву главну улогу у филму Blackboard Jungle.

За главну улогу у филму Поља љиљана добио је 1964. године историјског Оскара, али и Златни глобус и Сребрног медведа у Берлину.

Иако је за тај филм освојио најпрестижније филмске награде, за Оскара је био номинован три пута пре тог великог тријумфа за афроамеричку заједницу која се борила за своје место под сунцем.

Глумио је уз највећа имена златног холивудског доба попут Кетрин Хепберн и Спенсера Трејсија у филму Погоди ко долази на вечеру, Шели Винтерс у филму Сусрет у парку, Дороти Дантриџ и Семија Дејвиса Џуниора у мјузиклу Порги и Бес, уз Кларка Гејбла у филму Банде анђела

Прво признање за његову глуму дошло је већ са филмом The Defiant Ones (1958), када је номинован као најбољи глумац заједно са колегом Тонијем Кертисом.

Дензел Вошингтон је поменуо Поатјеа када је постао други Афроамериканац који је освојио Оскара за најбољег глумца у филму Дан обуке 2001. године: „Увек ћу те јурити, Сидни. Увек ћу ићи твојим стопама. Не постоји ништа што бих радије урадио, господине“.

На истој церемонији, Поатје је добио Почасну награду Академије за допринос америчкој кинематографији. У интервјуу објављеном 6. јануара, Вошингтон је за Варајети рекао да би волео да глуми у филму са Поатјеом, који се повукао из глуме 2001. године.

Године 1967. Поатје је глумио у три филма која су се бавила расним односима: Господину, с љубављу, Погоди ко долази на вечеру и У врелини ноћи, који је режирао Норман Џевисон.

У потоњем је играо Вирџила Тибса, полицијског детектива из Филаделфије, који се укључује у истрагу убиства у малом граду у Мисисипију. Поатјеова реплика из овог филма „Зову ме господин Тибс“, постала је толико позната да је наставак филма који је објављен 1970. године назван управо по том цитату.

Поатје је био и дипломата. Године 1997. именован је за амбасадора Бахама у Јапану. На тој функцији је остао десет година.

Женио се два пута. Први пут са Хуанитом Харди, која му је родила четири ћерке, а након деветогодишње везе са глумицом и певачицом Дијаном Керол, Поатје се 1976. године оженио Џоаном Шимкус са којом је остао у браку до краја живота. Иза Поатјеа је остало шесторо деце, осморо унучади и троје праунучади.