Сахрана Ђорђа Марјановића у Алеји заслужних грађана у петак

Ђорђе Марјановић је био синоним једног времена, раскошног уметничког стваралаштва и огромне, јединствене, личне харизме. Једнако популаран током деценија рада међу многим генерацијима не само на просторима некадашње Југославије већ и много даље, посебно у свим земљама некадашњег СССР-а.

Волели су га од Београда преко Москве, Минска, Сибира, па све до Владивостока, па и даље, на све стране Европе. Музички је уметник који има два музеја њему у част. Један у родном Кучеву, а други у Москви у власништву „ђокисте“ Николаја Ларена. Бројне књиге, монографије и документарци посвећени су његовом стваралаштву И феномену који је створио око свог имена и гласа.

Ђорђе Марјановић је умро у 90. години у Београду, у болници, од опште слабости с обзиром на своје године. Рођен је у Кучеву 1931, а у Пожаревцу завршио гимназију. Студирао је фармацију у Београду.

Први певачки наступ Марјановић је имао на аудицији Удружења џезиста Србије 1954. године, а прву песму Звиждук у осам снима 1958. године за тек основану продукцију грамофонских плоча Радио-телевизије Београд, ПГП РТБ. Уследила је прва плоча Музика за игру (1959, ПГП РТБ), убрзо и друга под називом Мустафа (1962, ПГП РТБ)...

Публику је убрзо освојио својим наступима на сцени. У то време другачијим, модерним, готово авангардним за београдску омладину. Ђорђе је своју публику волео, а она му је узвраћала љубав у сваком тренутку. Први је певач који је имао своје фан клубове и обожаваоце који су се звали „ђокисти“. Многи и данас са поносом том речју, одредницом, исказују свој музички укус а у исто времеи животни стил.

Популарност у Москви и широм некадашњег СССР-а током 60-их мерила се невероватним бројем узастопних концерата (15) увек дупке пуних, са по 15.000 људи.

О концертима у некадашњем Дому синдиката по чаршији и међу „ђокистима“ и данас се препричавају оне приче којима богатимо своје животе. Једнако је и са његовим наступима у свим другим градовима широм земље. Концерти Ђорђа Марјановића увек су били нови, а једнако пуни енергије.

Ђорђе Марјановић је певао са успехом и током 70-их и 80-их, несмањеног квалитета. Публика се само увећавала. Године 1990. на концерту у Мелбурну доживео је мождани удар после кога је успео да се опорави и настави са певањем.

Опроштајни концерт одржао је у Центру Сава 2004. године. Пре 10 година, за његов 80. рођендан 2011. у Дому синдиката у Београду одржан је концерт „Милорду с љубављу“ где су с певале његове песме, а Ђорђе Марјановић последњи пут махнуо публици са бине.

Његово име било је неизоставно на престижним југословенским фестивалима, од Београдског пролећа, Шлагера сезоне до Сплитског и Опатијског фестивала.

Марјановићу је совјетски председник Михаил Горбачов осамдесетих година доделио Орден за учвршћивање пријатељства и ширење културних веза између Југославије и СССР-а. Добитник је и највећих признања у земљи: Ордена рада са сребрним венцем (1972), Ордена заслуга за народ са сребрним венцем, Златне плакете Београда, Сретењског ордена трећег степена, Златног микрофона Радио Београда (2016), награде за животно дело Удружења музичара џез, забавне и рок музике (2018) и др.