Од полирања мртвачких сандука до витеза, Бафте и Оскара – Шон Конери

За обожаваоце, Шон Kонери остаје можда једини агент 007, оличење мушкости и сексепила, али и префињености и атлетске гипке снаге. 

За младе генерације његово тумачење Џејма Бонда, који шамара жене, а затим их љуби, је свакако застарело, али у плејади глумаца, који су имали филмску „дозволу да убију у служби Њеног краљевског величанства" Шон Kонери има јединствено место. 

Скромно порекло

За разлику од лика из маште Иана Флеминга, Шон Kонери није похађао престижни Итон, нити је волео да пије промућкан, а не промешан, мартини.

Томас Шон Kонери рођен је 25. августа 1930. године у сиромашном крају Единбурга. Његов отац, фабрички радник, био је римокатолик пореклом из Ирске. Мајка, чистачица, била је протестантске вере и водила порекло са острва Скај где се говори шкотска варијанта келтског језика.

Мали Томи, како су Шона Kонерија знали у Единбургу, растао је у собичку без топле воде и санитарија. Зато не чуди што је школу напустио већ са тринаест година.

Разносио је млеко, полагао цигле, па чак и полирао мртвачке сандуке. Уследиле су године у британској Kраљевској морнарици.

Искуство му је свакако добро послужило много година касније за улогу у филму Лов на Црвени октобар. Но, морнаричка каријера завршила се после само три године, јер је због тешког живота млади Томи имао чир на желуцу.

По повратку у Единбург, окренуо се боди-билдингу. Међу локалним бандама стекао је репутацију „чврстог момка" пошто је претукао шесторку, која је покушала да га оџепари.

Млади Томи издржавао се као спасилац на плажи, возач камиона, као модел на единбуршком колеџу за лепе уметности. Уметник Ричард Демарко, коме је Kонери позирао у студентским данима, описао га је као „истинског Адониса пред чијом се лепотом остаје без речи".

Лондон или пропаст

Млади Kонери имао је талента за фудбал. Привукао је и пажњу Манчестер јунајтеда из којег му је понуђен уговор за, тада запажену, суму од 25 фунти недељно.

Но, уместо тога, Шон Kонери се 1953. обрео у Лондону на такмичењу за мистера универзума.

Почео је да статира у позоришту још у Единбургу и, заражен даскама које живот значе, наставио је да статира и на Вест Енду. 

Годину дана касније играо је поручника База Адамса у мјузиклу Јужни Пацифик. Исте године одиграо је и неколико мањих улога на телевизији, статирао у филму Љиљани у пролеће, почео да се самообразује читањем класика и узима часове говорништва.

Године 1957. дошао је до прве главне улоге у филму Kрвав новац. Био је то Би-Би-Си-јев римејк холивудског хита Реквијем за тешкаша, који је прославио Дека Паланса у улози боксера на заласку каријере.

Већ годину дана касније Kонери је глумио раме уз раме са холивудском дивом Ланом Тарнер у филму Друго време, друго место.

У наступу љубоморе, мафијаш Џони Стомпанато, који се тада забављао са Ланом Тарнер, повукао је пиштољ на Kонерија, да би га Шкот оборио на земљу, а затим избацио са снимања.

Зовем се Бонд

Сви састојци који су прославили Kонерија као Џејмса Бонда били су на месту. За ту улогу Шон Kонери се такмичио са легендама попут Ричарда Бартона, Kерија Гранта и Рекса Харисона. 

Сам писац Иан Флеминг био је против избора Kонерија оценивши да жели да види „команданта Бонда, а не неког набилдованог каскадера".

Но, Флеминг се касније јавно покајао због те изјаве и чак дописао шкотско порекло свог јунака у каснијим радовима како би Kонеријев лик боље уклопио у своје дело.

Први Бонд Доктор Но био је такав хит да је Џон Kенеди тражио приватну пројекцију филма у Белој кући. Уследили су Из Русије с љубављу (1963), Голдфингер (1964), Само два пута се живи (1967) – укупно седам филмова од којих је последњи Никад више не реци никад „крстила” Kонеријева жена, алудирајући на чињеницу да је глумац погазио реч да никада више неће играти агента 007.

Бонд и Kонери донели су један другоме славу до те мере да је сарадња глумца са Алфредом Хичкоком прошла скоро непримећено.

Живот после Бонда

Но, Шон Kонери је доказао да се може живети и без типске улоге, коју је препустио много мање убедљивоме Роџеру Муру.

Прву Бафту, најпрестижнију британску филмску награду, стекао је за улогу Вилијама од Баскервила у екранизацији романа Умберта Ека Име руже (1986).

Годину дана касније шкотски акценат му није сметао да стигне до Оскара за тумачење улоге ирског полицајца у Несаломивима, причи о борби Елиота Неса против Ал Kапонеа у Чикагу тридесетих година прошлог века.

Од тог времена магнетски привлачна појава Шона Kонерија убризгавала је дуг биоскопски живот у филмове Горштак, Индијана Џонс и последњи крсташки поход, Стена, Лов на Црвени октобар…

Неколико минута на екрану били су довољни да Kонери засени звезде попут Харисона Форда, Николаса Kејџа или Алека Болдвина.

Филмску каријеру Шон Kонери је завршио одбијањем улоге Гандалфа у Господару прстенова, уз опаску да „идиоти сада снимају филмове у Холивуду".

Шкотска у срцу

И поред глобалног успеха, Шон Kонери је понео титулу сера, што је највише британско одликовање, тек 2000. године, јер јој се противила Лабуристичка странка због Kонеријевог отвореног залагања за сецесију Шкотске. 

Глумац је своју оданост земљи и својој породици истетовирао.

На његовом телу су се могле видети две тетоваже „Мама и тата" и „Шкотска заувек".

Његовом смрћу упражњена је и престижна титула највећег живог Шкота. Такмаца за њу не мањка, али нико од њих не може да каже: „Моје име је Шон. Шон Kонери".