Пеђа Ристић, најплоднији неимар који је пројектовао више од 90 православних храмова

Предраг Ристић је био и професор на Академији СПЦ за уметност и конзервацију. Родбина, пријатељи и поштоваоци ових дана обележили су годишњицу његове смрти, али и покренули иницијативу да једна улица у престоници понесе његово име. Фондација „Свети Архангели“, предала је 5. августа званичан захтев Управи града Београда да једна улица у Београду понесе име овог архитекте и плодног неимара.

Гост Јутарњег програма, историчар уметности, професор Душан Миловановић напомиње да се о Пеђи доста говорило, а мало се зна, те је пред фондацијом велики истраживачки подухват у коме ће учествовати и његов син Сава. Припрема се и монографија, која ће бити, можда и вишетомна, јер се претпоставља да је пројектовао више од стотину храмови и око 50 обновио.

„Онда и приватне куће, па преко стотину поткровља. Објавио више књига. Ту су и Пеђина предавања, документарни филмови, његова професура, његови ђаци – то је све фантастична баштина која не може да стане ни у какав формат, у принципу“, наводи Миловановић.

Пријатељи би волели да улица која ће понети име Пеђе Ристића буде на Сењаку, јер је он ту и рођен, у Сењачкој 3а у породичној кући која је конфискована после Другог светског рата.

Новинар Веља Павловић је урадио више емисија са професором Ристићем и био у прилици да обиђе више цркава које је он пројектовао. Сматра да се нисмо довољно одужили Пеђи Ристићу на начин који он заслужује. 

„Подсетио бих да је он доста радио и на Лепенском виру и пронашао како су изгледале куће, како су живели људи на том терену и покушао да докторира на тој теми на Универзитету у Београду. Ту се супротставио једној другој групи која је потпуно другачије мислила и ондлази у Грац, и ту на немачком брани своју докторску дисертацију и добија највишу могућу оцену. Они га остављају да једно време ради као професор у Грацу, па је после тога радио у Бечу, па је био позиван у Париз и тако даље“, подсећа Павловић.

Овде су, нажалост, сва та достигнућа дочекана са великим потцењивањем као да се никада није ни десило. Занимљиво је, такође, да је Пеђа Ристић и дипломирао на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10, и то са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, заснованој на математичкој теорији скупова, коју је како је сам у једном интервјуу рекао мало ко у то време разумео.

Рад је био насловљен као концертна дворана, међутим свима, а нарочито тадашњим властима, је било јасно да је пројект био црква, само што је скинуо крст и убацио фотеље, што је било поприлично смело за то време.

„Било је смело и за Пеђу и његову породицу јер му је отац одмах после рата био у затвору. Пеђа је више пута био у затвору и били су 'познати‘ антикомунисти. Одузета им је имовина. Живео је на дрвету у кући на Ади међици, па се уселио у тавански простор куће коју је његов отац подигао. Па је ишао на суд. Процес је дуго трајао и на крају је једва успео да добије тај свој таван“, додаје Павловић.

Слободно се може рећи да је Пеђа Ристић човек ренесансног духа. Препливао је Саву када је био дете, бавио се атлетиком, упркос рату, сваког дана је ишао на купање, па чак и зими. Бавио се атлетиком. Уметношћу. Науком. 

„Пеђа Исус“ је био један од најзначајнијих представника аутентичног српског традиционалног националног стила. Градио је православне храмове и по свету, припадао је чувеној „Медијали“, обновио је Вукову кућу у Тршићу и Дом Јеврема Грујића у Београду.

Користећи разне оригиналне патенте, конструисао је и израдио музички инструмент дрндафон који је заиста имао неслућене звучне могућности. За њега се посебно заинтересовао композитор Зоран Христић и са дрндафоном су чинили чуда.