Време: РТС-ов НТЦ квиз, први квиз за децу после 10 година

Ове суботе почиње „НТЦ квиз“, први квиз на РТС-у после десет година у коме се такмиче деца. Ово није квиз знања, већ мисаоних вештина и техника. Мало је медијског простора у коме дете добије шансу да покаже шта заиста уме и зна.

Од ове суботе у подне, а поводом почетка школске године, на Првом програму РТС почиње квиз за децу „НТЦ квиз“. Зашто је то важно, па зато што је ово први дечји квиз на овдашњој телевизији након десет година, и зато што то није квиз знања и информисаности, већ квиз мисаоних вештина и техника у чему су деца изузетно успешна.

Зове се „НТЦ“ зато што је то скраћеница од „Никола Тесла Центар“ што је одсек МЕНСЕ за даровиту децу, по чијој методи „Учење кроз игру“ је реализован.

Квиз има седам стандардних игара и свака игра представља једну НТЦ технику којом се вежба асоцијативно мишљење, слушна пажња, концентрација, мишљење у покрету, стварање и памћење нелогичних прича. Такмичењем у тиму, уче се да две главе боље мисле од једне, а четири од две, а квалификације и финалне епизоде показале су да су најуспешнији тимови били управо они који су играли тимски.

Јелена Попадић Сумић, уредник и сценариста „НТЦ квиза“, каже да је „кроз квиз прошло 64 такмичара, 64 малих особа са својим дефинисаним карактерима и било је фасцинантно гледати их како пролазе кроз игре, кроз учење тимског рада, кроз велику жељу да освоје поене, кроз победе и поразе“.

„Мало је медијског простора у коме дете добије шансу да покаже шта заиста уме и зна... И не мислим на медијску експлоатацију појединачног детета, већ на системску видљивост и евалуацију: где смо ми одрасли у односу на децу, и ко је дете данас“, каже Јелена Попадић Сумић.

Додаје „да је опште место да су данашња деца незаинтересована, блазирана... И при том страшном суду се не узима у обзир да постоје и бриљантна деца, попут такмичара овог квиза. Они су били пуни емоција, зајапурени, срећни, тужни, било им је јако стало. А нико од њих није знао да ли чека нека награда на крају. Било им је стало до игре! И то дете чини дететом“.

Било је, наравно, каже Јелена Попадић Сумић „и нервирања и плакања и тешења, било је и неутешних. Али, и као родитељ и као стваралац за децу, сматрам да су те емоције легитимне, ништа мање важне за развој и спознају света. И ако неко од њих кроз ову игру научи да ће у животу и побеђивати и губити и да ниједна од тих победа и пораза нису фаталне и финалне, ми смо успели“.