Стенли Кјубрик је био аутор који припада и историји ликовних уметности

Дисертација историчарке уметности Дијане Метлић на Филозофском факултету у Београду резулатирала је и награђеном књигом Стенли Kјубрик: између сликартсва и филма коју је Филмски центар Србије објавио 2013.године.

Али, као што сама ауторка каже, Kјубрик је њије остављао на миру, наставила је да истражује његову личност и дело у оквиру историјско-уметничког приступа, то јест да га позиционира у оквир европске историје уметности.

„Кјубрик је био фотограф за часопис Лук, и мислим да та визуалност почиње већ ту да се формира. Значи, сви елементи његовог филмског рукописа присутни су ту. Друго, мало се зна да је Стенли Кјубрик већ 1947. године био статиста у једном експерименталном филму једног од најутицајнијих европских авангардних аутора, Ханса Ритера, где је заправо упознао Мана Реја, Дешана, Александра Кандера и мислим да је тај неки европски или авангардни, необичан приступ према филмском језику, у ствари рођен ту“, наглашава Милетићева.

Однос према ликовној уметности Стенли Kјубрик је посебно развијао од средине шездесетих, када се из Америке сели у Европу, у Енглеску, где ствара своја најрепрезентативнија дела од Одисеје у свемиру, преко Паклене поморанџе, Берија Линдона, све до свог тестаментарбог остварења Широм затворених очију.

„Мени су били битни ти односи према старим мајсторима, са једне стране, коју он експлицитно показује у Берију Линдону, али и према модерној уметности, наслеђу модерне уметности видљиво у Пакленој поморанџи, у Исијавању и у Широм затворених очију“, додаје ауторка.

Дијана Метлић са читаоцима дели све оно што је њој било откривено у архиву Стенлија Kјубрика у Лондону, а што је допринело њеном оригиналном приступу у интерпретацији јединственог филмског аутора.

„Продукција о Кјубрику није мала, у теоријском смислу, али то су углавном књиге које се баве из позиције теорије филма његовим опусом. Пошто сам ја историчар уметности, онда ми је заправо било релевантно да га некако позиционирам, филмски опус Стенлија Кјубрика унутар шире, да кажем, историје визуелне културе 20. века“, објашњава Дејана Милетић.

Ова књига нам указује да Kјубрика можемо да разматрамо и као аутора који припада историји ликовних уметности. Намењена је најширој публици, посебно млађој коју ће инспирисати да гледа филмове Стенлија Kјубрика.