Хладни рат на Белдоксу

Исто тако, филмови о овом сукобу смештени су и у прошлост и у садашњост, па иако проистичу из два типа сукоба јер је онај први Хладни рат био изразитије идеолошки, јасан је континуитет и да се јача идеолошка разлика од ове која данас постоји - а тиче се културе људских права - још увек тражи.

Прошлост

Кренимо хронолошки, чешки филм "Реконструкција окупације" говори о уласку трупа Варшавског пакта у Чехословачку 1968. кроз архивске материјале и то претежно из личних архива. Оно што смо навикли да видимо у класичним документарним репортажама тог времена сада је исказано на потпуно други начин, кроз аматерске, личне и породичне записе који немају примарни циљ да забележе историјски догађај већ нешто лично и онда се кроз те "мале приче" реконструише она "велика".

Филм Томаша Волског "1970" говори о демонстрацијама и штрајку радника у приобалном делу Пољске, са централним покретом у Гдањску када су се запослени у бродоградилишту подигли и изашли на улице због повећања цена.

Демонстрације су трајале осам дана и у њиховом гушењу учествовало је 27 000 војника и 9000 полицајаца, користећи 550 тенкова и чак 40 пловила пољске морнарице, те преко стотину авиона. Догађаји су постали насилни са обе стране, горела је зграда Комитета а испаљено је читавих 46 000 метака.

На крају, иза овог протеста остало је четрдесетдеветоро мртвих. Страдао је 41 демонстрант, у распону година од 15 до 59, шест војника и два полицајца.

Филм је изграђен на снимцима телефонских разговора Кризног штаба који су чинили тадашњи врховни функционери пољских служби безбедности. Тонску слику граде музика и релативно смирени разговори функционера у којима прво креће распитивање шта се то дешава у Гдањску а онда полако крећу да се изричу све бруталнија наређења, без много промена тона. Слика њихове хладнокрвности је помало и трагикомична, рецимо када схвате да фински конзул планира да оде из земље и да можда има неке компромитујуће снимке побуне па један предлаже да инсценирају саобраћајну несрећу и тако му украду материјале.

Скоро сви политичари приказани у филму после ових догађаја су пали са функције, а сам масакр је процесуиран целе 42 године касније кад су они већином већ преминули. Приказани су на занимљив али врло сугестиван начин. Направљене су лутке које их благо карикатурално стилизују.

У луткарској акционој пародији "Тим Америка", главни негативац је Ким Џонг Ил и кад се појави лутка са његовим ликом један од јунака повиче, "Па, он је марионета." Јасно је да Томаш Волски жели да прикаже пољске безбедносне функционере као марионете и зато их у реконструкцијама играју лутке, а кога другог руковаоца оне могу имати него неког изнад њих, а на самом врху нема да буде ко други него Москва.

Касније ће Пољска имати још радничких побуна у овим крајевима, добиће и страховладу генерала Јарузелског да не би имала нову совјетску инвазију а на крају свега и Валенсу као лидера сазрелог са друге стране барикаде. Овде је Јарузелски само епизодиста а Валенса се не помиње.

Сергеј Лозница је био гост Белдокса, имао је част и да га отвори пре седам година, а данас спада у ред најактуелнијих европских редитеља, као прво име украјинског филма. Лозница је снимао доста о актуелним догађајима у Украјини, а када је почео рат заузео је став да руским уметницима не треба уводити санкције јер ће оне највише погодити управо оне који су Путинови противници.

На овогодишњем Белдоксу, Лозница има два филма - један о Баб Јари масакру, најнеславнијем догађају у историји Холокауста на територији Украјине. Овај догађај сам по себи није хладноратовски, десио се за време Другог светског рата. Међутим, добио је хладноратовску димензију када је у Украјини кренула рехабилитација Степана Бандере и његовог покрета, па потом и формирање батаљона Азов чији је мото изразито неонацистички. То је ставило Украјину поново на мапу бораца против антисемитизма, а Русија је наравно ставила акценат на ова питања у својој пропаганди. Коначно, један од повода за напад на Украјину по Путиновим речима била је и "денацификација".

Од тог тренутка, Баб Јари између осталог постаје предмет пропаганде јер се говори да је меморијал оштећен у борбама, а Украјинци саопштавају како су старци који су преживели Холокауст страдали у руским дејствима. Тако је и Холокауст постао хладноратовска тема.

Други Лозничнин филм је међутим без сумње хладноратовски али је форматиран за сладокусце - реч је о четворочасовном комаду о отцепљењу Литваније, датом кроз призму њеног првог руководиоца од обновљене самосталности Витуатаса Ландсбергиса, са богатим архивским материјалом који приказује догађаје од 1989. до 1991. када Литванији није било повратка назад у СССР. Пре четири године на Белдоксу приказан је филм "Родео" о осамостаљењу Естоније и изазовима са којима се суочило њено младо и потпуно неискусно руководство. И данас бих тај филм сматрао једним од дефинитивних приказа осамостаљења балтичких република. Ипак, "Господин Ландсбергис" својом монументалношћу остаје незаобилазна лектира за оне које занима тај миље.

Садашњост

Питање је како би Стаљин реаговао да га је неко назвао Грузином, али филм "Озимандијас" Миша Антадзеа управо говори о односу Грузије према свом највећем сину. Или барем сину који је најдаље догурао. Ова држава се осамосталила приликом распада Совјетског Савеза 1991. године, али већ после одласка Едварда Шевернадзеа из републичке администрације у савезну 1985. године креће криза у њој, тако да 1989. године практично расположење чак и међу комунистима почиње да преферира независност у односу на совјетско јединство. Ипак, тек 2011. године, целих двадесет година од коначног разрешења државног статуса, совјетски симболи и Стаљинове статуе заједно са њима бивају забрањени у Грузији.

Антадзе посећује Гори, Стаљинов родни град, летаргично место у коме чак ни туристичка атракција Стаљиновог завичаја не успева да покрене живот. Стога, Антадзе Стаљинове статуе и реликвије супротставља псима луталицама који лењо леже по пролазима овог града.

Антадзе гради филм стања, без много наративних интервенција и његов најдрагоценији сегмент јесте атмосфера.

"Кад цвеће не ћути" Андреја Куциле је пољски филм о последицама претпрошлогодишњих демонстрација против Лукашенкове власти у Белорусији. Црно-бела фотографија је коришћена да забележи искуство учесника протеста, њихове трауме и разочарање. Филм нас не упознаје много са историјским контекстом и специфичношћу Лукашенкове владавине и његовим дометима који су сачували Белорусију од друштвеног колапса после пада СССРа нити се бави његовим гушењем слобода и непостојећим политичким животом мимо његове владавине. Очигледно је да аутор очекује гледаоца који већ познаје околности и сада само жели да виде "људско лице" тог протеста. Но, наша публика о том проблему доста зна и Белдокс је свакако место на ком ће овај филм лако комуницирати.

"F@ck This Job" je документарни филм о Наталији Синдејевој која је основала и водила руску телевизију Дожд, водећи независни медиј на ком је било места за критичаре Путиновог режима. Ова телевизија нам је привукла пажњу када је обуставила емитовање одмах после напада на Украјину јер више није било услова за то, а после доношења закона о "лажним вестима" у Русији, велико је питање и да ли ће се оно обновити. Овај филм прати њен пут у свету медија и тој веома специфичној ниши опозиционог медија у држави где тако нешто не сме да постоји. Скорашњи догађаји свакако чине овај филм још актуелнијим него што је био када је настајао.

Коначно, "Мариуполис" Мартаса Кведаравичиуса је филм из 2016. године који приказује данас један од најпознатијих градова на свету, у време када у њему већ постоји стрепња од рата. Актуелни догађаји су и овом филму додали на актуелности, и кроз њега гледаоци могу добити јаснију слику о томе како је живот изгледао на том месту пре него што смо га упознали као рушевину и дом комбината Азовстаљ.

Украјинске околности обрађују и филмови "Ровови" и "Напољу"

"Ровови" француског новинара Лупа Бироа нас води у ровове у Донбасу. У уводним натписима који реафирмишу званични украјински наратив о томе шта је чије и ко је кога угрозио, аутор отприлике износи свој однос према сукобу. Ипак, сам филм је опсервациони документарац о војницима у рововима који учествују у рату у ком се од 2015. до 2022. године говорило врло мало и практично успут. Ипак, пат-позиција у којој обе стране дејствују али нису у стању да постигну неки јачи офанзивни ефекат трајала је све време. Тако у рововима срећемо људе који су део тог дугог рата и сналазе се у свему томе као у нечему што је најнормалније.

И Биро се определио за црно-белу слику и форму класичнијег ратног документарца у ком посматра људе али и врши одређене формалне интервенције уводећи интервјуе с њима снимљене у том амбијенту. Филм је више слика психолошког стања него политичког спора који се решава војним средствима и као такав је и највреднији.

"Напољу" Олхе Журбе је прича о младом ромском момку који је био маскота мајданског протеста пре осам година а данас је напуштен и сналази се по ободима украјинског система социјалне заштите. Упркос статусу иконе протеста он води живот обичног напуштеног ромског детета, и неумитно тоне у делинквенцију. Ромина судбина је метафора великих политичких преокрета који ипак нису били у стању да преокрену дубоко укорењене друштвене трендове, као што је рецимо онај да напуштена деца немају перспективу и да су подложна лошим утицајима. Рома је харизматичан момак, филм је забележио доста спонтаности и нуди занимљиву слику свакодневице украјинске унутрашњости у којој се дечак обрео после кијевских протеста.

Друга страна

Ако изузмемо документарни филм Оливера Стоуна о атентату на Кенедија, и то не због хладноратовске теме колико због његовог интервјуисања Путина, друга страна није заступљена ниједним филмом у селекцији Белдокса. У том погледу, Белдокс нуди јасну слику како ће већина европских фестивала изгледати ове године јер ће бити ускраћена прилика руским филмовима чак и оним који су против Путина, а о оним који нуде другу аргументацију нарочито.

Ниједан од ових филмова наравно није настао подстакнут ратом који је почео пре два и по месеца, али веома добро илуструју климу која се стварала у европској културној продукцији на тему СССРа као претече Русије, и ње саме.

Наравно, поставља се питање да ли је ова селекција тенденциозна, односно да ли је било руских и проруских филмова који су се могли наћи у њој. Одговор је углавном - Не. Не кују су стаутете за победнике Белдокса у Азовстаљу, иако можда тако делује из даљине.

Наиме, Путин - слично Орбану - схвата значај филма и изузетно га подстиче, али уметнички филм који наступа по фестивалима препушта својим противницима, док режим углавном подржава спектакле холивудског профила. Занимљиво је да је Путинова ера довела до Хладног рата али и до тога да у Холивуду ради више руских редитеља него икада.

У време Перестројке био је један, Андреј Кончаловски. У време Путина, у Холивуду су снимали Тимур Бекмамбетов, Сергеј Бодров и Иља Најшулер а Бекмамбетов тамо има и доста озбиљну продукцију. Русија је постала једно од највећих биоскопских тржишта ван Америке и тамо сваки холивудски студио има своју испоставу и поред америчких дистрибуирају и руске филмове. Истовремено, аутори попут Звјагинцева и Серебрењикова или Германа млађег предводе руске фестивалске успехе којих је такође више него икада и иду у форми таласа и ти редитељи су противници режима, а Серебрењиков чак повремено и иза решетака.

Стога, није Белдокс место за који је Путин наменио неки филм, а селекција га прећутала. Ово је подручје борбе које је Русија свесно препустила противнику.