Светко Ковач о Јованки Броз, Титу, њиховој љубави и службама безбедности

Са судбином прве даме Југославије гледаоце серије Јованка Броз и тајне службе упознаје сценариста Светко Ковач, некадашњи начелник Војнобезбедносне агенције и добитник више одликовања, међу којима је и Орден заслуга за народ.

Сви који су одгледали прву епизоду серије Јованка Броз и тајне службе могли су да сазнају да су се службе безбедности детаљно интересовале за биографију Јованке Будисављевић, али генерал Ковач сматра да се не може рећи да су службе бирале Јованку или да су је довеле да ради код Тита.

„Одмах после рата, из свих пролетерских јединица биране су девојке за рад у Маршалату. Тако да је револуционарка из Лике, Ката Пејновић, предложила Јованку и још неколико девојака. После тога су службе безбедности вршиле безбедносне провере и бавили се њеном биографијом, што је сасвим нормално. Односно, предложили је као кандидата који испуњава све услове, а касније су Јефто Шашић, као шеф Трећег одсека Озне и Александар Ранковић одлучили да она може да ради“, објашњава генерал Ковач гостујући у Дневнику у 12.

Пре би се могло рећи да је Јованка имала са службама сталну комуникацију, некада добру, а некада лошу. У време Брионског пленума она је имала једну врсту сукоба са службама безбедности због сумњи да је прислушкују, да би касније имала озбиљнији сукоб са Мишковићем, шефом Војне службе безбедности, због догађаја у Хрватској јер је сматрала да он не извештава Тита коректно о тим догађајима.

Пресудна улога Николе Љубичића и Станета Доланца

„У каснијем периоду се може рећи да је Јованка била у сукобу са неким Титовим сарадницима, Доланцом и Љубичићем. Љубичић је у периоду од 1982. до 1984. године је био председник Председништва Републике Србије, а Доланц је у истом периоду био савезни министар унутрашњих послова. Њих двојица, од 1984. до 1989. године су чланови Председништва СФРЈ, а Доланц уједно и председник Савета за заштиту уставног поретка“, подсећа генерал Ковач.

У том периоду је Јованка Броз била под највећим мерама служби безбедности, али не зато што су службе сматрале да је то потребно и да она представља неку озбиљнију претњу, већ зато што су чланови Савета за заштиту уставности тврдили да Јованка угрожава безбедност и захтевали да се предузму мере.

„Службе, такође, нису интересовали њени мемоари, али је то интересовало наше политичаре јер су се плашили да ће нешто изаћи о њима у тим мемоарима и због тога је уведено неколико оперативних акција – акција 'Сенка' и оперативна акција 'Вега' која се искључиво бавила Јованкиним мемоарима“, додаје сценариста.

Када су 1989. године отишли Никола Љубичић и Стане Доланц и изабрани нови чланови Председништва СФРЈ који нису били део политичког естаблишмента у ранијем периоду, Јованка престаје да буде занимљива не само за Савет и за јавност, већ се службе безбедности више не баве њом.

Загонетни лик Ивана Стеве Крајачића

Такође, у првој епизоди гледаоци су се упознали и ликом Ивана Стеве Крајачића који је радио за Совјете и био човек од поверења Тита и Јованке. Крајачић је био врло интересантна и интригантна личност и пре почетка Другог светског рата, напомиње генерал Ковач, као и током учешћа у Шпанском грађанском рату, али и током рата када је у Загребу водио обавештајни центар за Балкан, совјетске обавештајне службе.

Са Титом се познавао и пре рата, а Јованка је тврдила да га је упознала 1947. године док је у Крању неговала Тита и од тада су њих двоје били у блиским односима.

„Сматра се да је пријатељство између Тита и Крајачића учвршћено 1948. године када је Крајачић наводно добио налог од Стаљина да изврши атентат на Тита, а он је то одбио. О том податку нема поузданих извора, већ највише података потиче од самог Крајачића. Тако и Савка Дабчевић Кучар у својим мемоарима пише да јој је Крајачић рекао како је добио налог од Стаљина да убије Тита, 'А он је то приопћио Титу'“, додаје саговорник Биљане Радуловић.

Изолација и немар

Оно што гледаоци неће имати прилике да виде у серији јесте да је генерал Светко Ковач као гардиста био уз Јованку од 1978. до 1980. године, али истиче да се она чак и у изолацији држала као дама – по понашању, облачењу и по односима, једино што није била присутна у јавности.

„Највећа изолација за Јованку је била између 1982. до 1989. године, а ја сам у том периоду са њом разговарао о разним темама. Најчешће је тема био Љубичић, Доланц, Мишковић, Титово здравствено стање, болест... То ћете видети у наредним епизодама, ја сам рекао све оно што мислим да је битно за јавност из тих наших разговора. Наравно, неке ствари сам заборавио“, признаје Ковач.

С обзиром на то да се на челу ВБА генерал Светко Ковач налазио од 2004. до 2014. године, познато му је да Јованка Броз од 1989. године више није била предмет интересовања тајних служби, али ни осталих, тако да је она од тада живела у ужасно лошим условима, не само изолована од јавности, већ потпуно заборављена, и то пре свега због немара, сматра Ковач.

„Она је писала свима. Жалила се. Тражила помоћ. Али тек после, када се Расим Љајић укључио и почео да се интересује, радило се на томе да она реши свој статус, пензију, смештај, личну карту, документа. Дакле, оне најелементарније ствари за које једноставно није било слуха да се реше“, истиче генерал.

Сва питања добијају одговор

Генерал Ковач не страхује да ће после ове серије бити простора да се распредају нове теорије завере, јер су аутори настојали да све проблеме заокруже и на било које питање које је покренуто, дају и одговоре.

„Јованка је врло инспиративна за изучавање. Чак је и изложба њених хаљина у холу РТС-а, Јованка у колору, привукла велику пажњу. Ми смо је у овој нашој серији посматрали из угла служби безбедности и гледали колики су утицај службе имале на Јованку и какав је тај однос био. Било је разних оптужби, чак и да је укључена у државни удар, па су службе то пратиле, проверавале и закључиле да није, а ми ћемо то све приказати у некој од наредних епизода“, најављује Светко Ковач, сценариста серије Јованка Броз и тајне службе.