Буч Касиди и деца са Санденса – нови српски рокенрол на филму

У протекле четири године рокенрол на филму доживљава велику обнову. Упркос томе што су у самим коренима визуелног представљања рокенрола још од педесетих година прошлог века били биоскопски филмови у којима су настајале претече видео-клипова и где су се тражили начини да се појаве бендови или као протагонисти или барем као извођачи, та пракса је до почетка деведесетих постепено замрла.

Од деведесетих до данас, једино изразитије интересовање за испољавање у филмовима задржали су реп музичари који су махом градили глумачке каријере играјући фикционалне ликове без икакве везе са музиком, али су се упоредо трудили да снимају и директне или индиректне екранизације властитих живота, и приче којима ће представљати свој музички рад. Тако је Еминем ојачао своју позицију филмом Осам миља, а сличну ствар је покушао да уради и Фифти Сент у режији престижног ирског аутора Џима Шеридана али није успео.

Уосталом и код нас, последњих година, можда најзначајнију глумачку каријеру поред музичке остварио је репер Мили који је веома успешно одиграо лик ситног нарко-дилера у РТС-овој серији Група. Пре њега репер Марлон Брутал имао је упечатљиву улогу у филму Клип а било је и обрнутих случајева – Реља Поповић је прво глумио па је тек онда постао музичка звезда.

У том смислу, реп музичарима дугујемо актуелно буђење биографских џубокс мјузикала и огроман резултат Боемске рапсодије, јер је тај тренд кренуо са филмом Право из Комптона – причом о утемељивачима модерног репа групи NWA. Феномен тог филма је нама измакао јер је велики број европских дистрибутера избегао да га приказује, плашећи се инцидената на пројекцијама за које су мислили да ће привлачити омладину склону делинквенцији.

Међутим, варијетет рокенрол филма кроз историју је изузетно богат. Почев од педесетих и шездесетих у којима рокенрол музичари свирају у филмовима који су формално блиски нечему што бисмо данас називали телевизијским шоу-програмима и наслова попут It's Trad Dad, дебитантског рада Ричарда Лестера у коме двоје младих људи покушава да организује акцију како би спречили локалне моћнике да им уклоне џубокс на ком слушају модерну музику и онда крећу у потрагу за диск-џокејима који ће наступити на њиховом скупу и упадају у серију занимљивих ситуација на местима где наступају музичари, попут ноћних клубова или студија Би-Би-Сија – што је све згодно оправдање за снимање музичких тачака, преко филмова у којима су рок музичари певали и играли фикционалне ликове попут Елвиса Преслија у читавом низу филмова, типа Вива Лас Вегас, па све до оних у којима играју сами себе у различитим контекстима.

Наслеђе Ричарда Лестера 

Кад је о овој последњој врсти рокенрол филма реч, можемо слободно рећи да је то и његов најсофистициранији формат јер у себи комбинује не само музичку залеђину протагониста већ и њихов шири културни капитал са структуралним захтевима фикције. На том пољу су Битлси постигли највеће домете управо у сарадњи са поменутим Ричардом Лестером, Американцем на трајном раду у Великој Британији који је заједно са њима дефинисао врхунске домете у погледу рокенрол филма.

У првој сарадњи са Битлсима, филму A Hard Day's Night, Лестер прави причу у којој они играју сами себе, и формулише је као филм потере, где је бенд у непрекидном кретању и бекству од фанова на врхунцу битлманијске хистерије, услед чега упада у читав низ забуна и невоља. Овај инвентивни филм пакленог темпа оставио је дубок траг у кинематографији, а начин на који је Лестер снимао наступе Битлса практично је постулирао естетику музичког видео-клипа који ће кренути негде у то време а доживети свој врхунац са МТВ-јем током осамдесетих и деведесетих.

У другој сарадњи, филму Help, Лестер поново Битлсе ставља да играју сами себе али овог пута они су нешто стилизованији, а заплет је пародија на тада актуелне филмове о Џејмсу Бонду. Упоредо са покушајем да сними нови албум, бенд мора да се бори са сектом која жели да се докопа прстена са руке Ринга Стара, и у томе свему Лестер види простор за занимљиве музичке тачке и духовита редитељска решења.

Лестер је потом наставио са другим ауторским интересовањима али је имао још сарадњи са Џоном Леноном као глумцем и Полом Макартнијем као извођачем чију је турнеју документовао.

Најзначајнији филм наше ере у овом формату био је Чепи Нила Бломкампа у ком чланови јужноафричког реп дуа Ди Антворд играју фикционализоване верзије себе, па се овај научнофантастични акцијаш може сматрати и рокенрол филмом.

Фолк Битлси 

Сарадња Лестера са Битлсима оставила је трага и у југословенској кинематографији али парадоксално више у домену фолка. Зар нису филмови из серијала Хајде да се волимо практично парафраза управо A Hard Day's Night и Help? Нема никакве сумње да је рокенрол играо значајну улогу у југословенском филму и да је инспирисао ауторе али су народњаци суштински, попут бољшевика, боље препознали пропагандну моћ филма и кроз читаве осамдесете користили биоскопска остварења за промоцију свог рада, и допирање до публике која им није била доступна јер нису имали толико простора на телевизији.

Репери су и у Србији омогућили да се рокенрол врати у биоскоп. Пре двадесетак година основана дискографска кућа Басивити, специјализована за реп музику, у међувремену се најбоље адаптирала на смрт физичких издања и дигиталне формате и претворила се у једну од најмоћнијих дискографских кућа код нас. Управо под њиховим покровитељством ових дана ће у неколико биоскопа у Србији кренути серија ексклузивних пројекција филма Буч Касиди: Еуфорија уживо, у коме овај панчевачки бенд комбинује концертни филм и играну форму мјузикла смештеног у бекстејџу, баш на онај начин како је то радио Ричард Лестер у коренима рокенрол филма.

Не треба да чуди свест Басивитија о овој врсти промоције – Реља Миланковић, њен оснивач  је глумио у филму Један на један Младена Матичевића, заједно са члановима своје групе ВИП и Саншајна, баш у време када је Басивити почињао. Његово поновно активирање на филму било је питање тренутка, и овог пута потписан је као продуцент.

Диско куглање 

У режији младог колеге који је тек изашао из школске клупе Давида Јовановића, којег смо недавно могли видети у РТС-овој емисији Рани кадрови, а по идеји самог редитеља и Ђорђа Косића настао је филм Буч Касиди: Еуфорија уживо. У њему пратимо наступ бенда у телевизијском студију шездесетих приликом ког публика омета претходно уговорено снимање рекламе за диско-кугле југословенске производње "Југодискаћ".

Оквирна прича доприноси утиску али не оптерећује енергију самог бенда и угођај концертног филма, постепено нас уводећи у њихов имагинаријум и један прилагођен аудио-визуелни код. Локација Факултета драмских уметности на којем је све снимано искоришћена је веома вешто и успева да убедљиво представи све амбијенте битне за причу и послужи као филмичан концертни простор.

Као и у временима када су бендови много теже долазили до медија и нису могли да довољно често допру до публике, концертни филмови у време пандемије добијају сличну функцију. Када томе додамо да је Буч Касиди од самог почетка био један од ретких младих бендова који је водио рачуна о свом имиџу и видео-промоцији, ослањајући се на сцену својих вршњака и колега са Факултета драмских уметности, није ни чудо да су они први предузели тај корак.

Отуд, овај филм ће сасвим сигурно живети још дуго као својеврсни "визуелни живи албум", али ће гледање свега овога у биоскопу бити посебно искуство предстојећег викенда 18. јуна јер ће ипак, уз мере предострожности моћи да се изведе у друштву.

Излазак овог филма биће специфичан рокенрол хепенинг, као у стара времена када се није могло ни замислити да ће једног дана највеће ишчекивање бити излазак албума онлајн.

Басивити и Буч Касиди се веома добро сналазе овде и данас, али филм Буч Касиди: Еуфорија уживо је пример старе школе промовисања музике који никада не излази из моде. Само се мењају препреке које стају између нас и рокенрола.

Распоред премијера по Србији:

Београд – 18. јуна,
Нови Сад – 19. јуна,
Панчево – 20. јуна.