Читај ми!

Забавна студија карактера у озбиљној невољи - „Мама и тата се играју рата"

„Мама и тата се играју рата" Гордана Кичића је она врста грађанске драмедије која се непрестано тражи у разговорима потенцијалне публике, али се до сада није десила на српским екранима. Деценије су прошле од успешног серијала Милана Јелића и Предрага Перишића На одређено време, и упркос томе што имамо богату традицију породичних серија од ситкома као што је било „Позориште у кући" до хумористичког и друштвено критичког „Бољег живота", ми заправо нисмо имали пуно примера овакве комичне мелодраме у нашој продукцији.

Једна специфичност серије Мама и тата се играју рата је у томе што ово није серија где је породични живот део шире слике друштвених кретања као што је био у Бољем животу где су се јунаци пробијали кроз последње године комунизма или Горе-доле где су се јунаци нашли у првим данима пљачкашке транзиције, па стога можда и најближа за поређење може бити хрватски Црно-бијели свијет, али и у њему основну породичну причу окружује носталгична слика првих година после Тита. 

На све то, Мама и тата се играју рата има и додатну специфичност у погледу приповедања и визуелног жаргона. Сама серија је у својој првој половини заправо чинила филм Реална прича дочим су сви горенаведени наслови готово искључиво били серије - заиста се не рачуна тзв. филм Бољи живот.

Гордан Кичић је ауторски мотор овог пројекта јер је преузео главну улогу, режирао је у сарадњи са Владимиром Тагићем и сарађивао на сценарију са Владимиром Ћосићем на бази текста Мирослава Момчиловића. У досадашњој каријери, играо је различите ликове али је највише успеха имао као комичар, и овде целу причу гради око занимљиве персоне, глумца који води апсурдан живот уметника и забављача у Србији, упоредо се наравно бавећи свим оним животним улогама које деле супружници и иначе.

Чињеница да је главни јунак глумац срећом не оптерећује наратив, не гуши причу сувишним интерним хумором и покушајима заузимања става према стању на сцени, и у том погледу, ова серија заобилази веома велики ризик да одбије публику бављењем миљеом који код нас није толико занимљив. Поштено говорећи, Србија још увек нема тако развијену филмску и телевизијску сцену да би могла да има ХБО серије као што су Свита и Без одушевљавања, молим те, овде тај сегмент глумачког животу добија сличну пажњу као у серијама попут То смо ми Дена Фогелмана где је основни акценат на породици. 

Кроз призму симпатичног и помало трапавог јунака који себе доживљава озбиљније него што треба, Кичић гради успешан карактер незрелог мушкарца који схвата да треба да одрасте када је већ прекасно и када му је брак пред разводом а дете не говори месецима због тензије у кући. У том погледу, Кичић као осведочени филмофил успева да инкорпорира елементе онога што су последњих година радили Бен Стилер као глумац или Џад Апатоу као редитељ и сценариста, само са акцентом на топлину из њиховог рукописа и умањивањем агресивности хумора која не би приличила овој причи.

Отуд, иако је кренуо као комичар вулканске снаге (сетимо се филма Мала ноћна музика), Кичић овде остварује своју најзаокруженију улогу у зрелим годинама која се не одриче онога чиме је тако успешно успевао да засмеје публику.

Комика која проистиче из главног лика налази се у језгру комедије у овој причи, и отуд управо из његовог протагонизма проистичу и сви остали захвати који су примењени. То се односи пре свега и на партнере који имају одмерену заступљеност и у односу на функцију у причи и у глумачкој игри у односу на тон серије. Коначно, то се односи и на режију која је прецизна и доследна. 

Визуелни концепт је једноставан и ефектан и нема никаквих искорака што је ниво ауторске дисциплине који је вредан поштовања и ретко се среће у нашој продукцији. Исто важи и за онај темељни, драмски аспект режије а то је начин приказивања развода и односа родитеља са дететом. Упркос томе што српски филм последњих година не бежи од озбиљних тема, чињеница је да су ретке успеле сцене у којима јунаци поведу неку озбиљну причу.

Последњих година, јунаци српских филмова паметнији су кад ћуте, и многи чак и веома добри филмови имали су тешкоће кад се у њима проговори. Мама и тата се играју рата нема тај проблем, сцене имају здраву дозу хумора али и здраву дозу непретенциозности која прати и текст и начин игре. 

Све ово притом делује прилично лако изведено када се гледа, што је у ствари и највеће умеће. Мама и тата се играју рата се умногоме ослања на оне ствари које смо навикли да без проблема видимо у страном филму али које нимало нису рутинске код нас. Тим пре овако ненаметљив успех заслужује још и веће поштовање.

Већ поменута породична серија То смо ми пре неколико година подигла је летвицу ове врсте програма у Америци, и у погледу вештине реализације и у погледу гледаности. У периоду када су премијум кабловске куће попут ХБО и стриминг сервиси попут Нетфликса и Амазона померали хоризонте Златног доба телевизије, баш је ова серија Дена Фогелмана показала да класичне мреже итекако имају шта да пруже. 

У склопу тог тренда, Мама и тата се играју рата се сјајно уклапа тиме што је непретенциозна али истовремено проблемска серија, забавна студија карактера у озбиљној невољи. Драматуршки гледано серија је сигурно постављена, ликови су јасни, прича се развија без застајања, трансформација лика је видљива и ефектна, са неколико бравура које су добро пренете са папира на екран. Оваква сценаристичка педантност се такође заиста ретко среће код нас и не цени се довољно.

Отуд, Мама и тата се играју рата постиже оно што сматрамо високим стандардом стране серије, свакодневно гледамо и помало узимамо здраво за готово. Уз ризик да звучим као неко ко је из струке и види нешто што можда и није толико важно обичном гледаоцу, сматрам да је ово не само освежење за публику већ и несвакидашњи резултат за наше стандарде. 

Међутим, ова серија није само нешто што већ деценијама тражимо а не добијамо. Она је можда и смер следећег битног таласа у нашој телевизији. Како кримићи полако улазе у манир и потрошеност, можда ће управо студиозно направљена серија о породичном животу бити тај нови тренд.

Породичних серија има код нас, али су оне или увозне, из Хрватске, или је реч о лиценцним форматима. Упркос томе што немам предрасуде ни према једној од тих форми, у њима ипак не можемо тражити ону праву аутентичну емоцију коју доноси аутохтона породична серија чији ликови имају пуну заокруженост.

Зато је јако важно што је овом серијом српска телевизија узела породичне теме назад у своје руке и повратила их од аутора сапунских опера које немају ону аутентичност и озбиљност какве озбиљно тематизовање породичног живота изискује.