Милан Марић: Публика у позоришту аплаудира нама, али и ми њој

Како се коронавирус ширио планетом, у једном тренутку, учинило се да је све стало. Ствари су полако почеле да се враћају на своје па су глумци почели да се враћају на снимање филмова и серија, а на крају и пред публику.

Милан Марић истиче да то ипак није онај обим посла који је био пре пандемије: „И даље то штуца. После оних првих месец-два где нико није знао шта нас је снашло, лагано се све нормализује“.

Последњих месеци за Милана нема предаха.

„Тако је то у нашем послу – наиђе период када радите и чини вам се да не можете главу да дигнете, а онда наиђе период од неколико месеци када мислите да су вас сви заборавили и да никада више нећете ништа радити“, објашњава гост Београдске хронике.

Физичке трансформације су изазов 

Истиче да је био изненађен када је добио улогу Томе Здравковића. На кастингу је утврђено да се његово виђење улоге поклапа са оним које је имао редитељ филма Драган Бјелогрлић. Међутим, физички не личи превише на покојног певача.

„Дошла су на ред решења која се користе у свету: сценска маска, нос се прави, перике се праве“, прича Марић и додаје да он воли тај део свог посла – физичке трансформације, биле оне праве попут мршављења или гојења или само док је пред камером.

Дочаравање лика Томе Здравковића, како каже, можда представља и већи изазов него улога Довлатова управо због истовремене и физичке трансформације.

„Огромна је одговорност. Он јесте и симбол једног времена и велика звезда, певач какав се ретко среће. Био је посебан, особен у томе како је писао песме и како је музику доживљавао. И његов живот је довољно занимљив и узбудљив. А с друге стране, кад сте глумац и кад играте историјску личност, морате да прочитате све о њему“, нагласио је Марић.

Публика аплаудира глумцима, глумци аплаудирају публици 

После седам месеци паузе, и позоришта су отворила врата за публику.

„Чудно је и публици и нама. Ја сам после пуних седам месеци играо представу и када погледате публику како седи у формацијама... јесте чудно и нама и њима, али дивно је јер смо се ужелели једни других“, каже уметник.

Према његовим речима, када на крају представе започне аплауз и глумци на сцени осете потребу да аплаудирају публици из захвалности што долазе и врло дисциплиновано под маскама седе.

„Невероватан је осећај. Као да смо имали премијеру“, закључује Милан и поручује да су дошла времена у којима је тешко планирати било шта, па чак и ближу будућност.