Види шта су ми урадили од Песме Евровизије, мама

Светски феномени по правилу имају своје пројекције на филмском платну, па зашто их онда највећи ТВ спектакл на свету "Песма Евровизије" није имао више за 60 година колико постоји? Скрећемо вам пажњу на неколико.

Излазак филма Песма Евровизије, ауторског пројекта Вила Ферела у ком се позабавио великим певачким такмичењем које му је случајно привукло пажњу приликом посете породици своје супруге из Шведске, оставио је америчку критику релативно равнодушном али је изузетно обрадовао публику у земљама које знају шта је то Еуросонг.

Тема Евровизије није никада добила филм који је у потпуности и на такав начин посвећен овом феномену, ипак то не значи да она није била окосница читавог низа филмова који су јој прилазили на разне начине.

Франкова песма

Евровизија је заузимала значајно место у Франковој Шпанији као начин афирмације ово презрене државе у послератној Европи. Тим пре је занимљиво да је први филм снимљен на ту тему изашао 1970. године под насловом Un, dos, tres... al esconditе ingles у режији Ивана Зулуете и Хозе Луиса Борауа, и да се подсмевао Евровизији.

Додуше, у овом филму, главни јунаци су млади шик љубитељи рокенрола који поушавају да саботирају учешће шпанске представнице на Мундовизији, такмичењу које је неприкривена алузија на Евровизију.

Они се окупљају у специјализованој продавници плоча која не држи мејнстрим робу и организују бојкот изабране шпанске учеснице која треба да иде са досадном и тугаљивом љубавном песмом.

У колажној форми, ови протагонисти приказују своје фаворите а то су најпознатији шпански бендови тог доба. Занимљиво је да већина пева на енглеском и да звуче доста обавештено о тадашњим токовима на музичкој сцени.

Свега пет-шест година од изласка ремек-дела Ричарда Лестера A Hard Day's Night и Help! у којима су промовисани Битлси, и укључени у историју филма, Зулуета и Борау снимају један веома пристојан одговор на те наслове, и њихов филм данас има култни статус.

Упркос томе што га данас многи гледају као кемпи наслов који је прегазило време, рекао бих да ови аутори немају чега да се постиде, а то важи и за музичаре који су наступили.

Зулуета и Борау међутим нису успели да антиципирају догађаје у стварности. Само годину дана касније, на Евровизији 1971. године, Карина осваја друго место иза представнице Монака Северин и њена песма "En un mundo nuevo" постаје инспирација за истоимени мјузикл Фернанда Гарсије де ла Веге и Рамона Торада.

Карина практично у том филму игра фикционализовану верзију себе и има посао гувернанте задужене да чува групу распеване деце коју чека естрадна каријера. Она их кроз музику васпитава али запада и за око композитору који спрема песму за песму Евровизије 1971. године. После разних перипетија, Карина одлази на такмичење уместо претходно одабране кандидаткиње.

Филм је визуелно веома експресиван, са употребом атрактивних углова снимања и монтажних техника. Изашао је годину дана после Карининог успеха на песми Евровизије и на занимљив начин фикционализује њен пут до тамо. Карини глума није била страна, она је пре певачке каријере наступала као телевизијско лице и имала неколико хитова у репродуктивној фази шпанске поп сцене. Касније је отишла у Јужну Америку и тамо остварила успешну каријеру.

Деца са којом је глумила у филму, наставила су да нступају под именом La Pandilla и снимили су још неке филмове.

Израелски случај

Израел је због конфликта са околним земљама и у спорту и у култури упућен на европске токове. Поред кошаркашких такмичења, нарочито су успешни баш на Евровизији где су познати по студиозним наступима, слањем великих звезда али и победницима који су побуђивали контроверзе.

1979. године после победе Изара Коена и Алфабете у Паризу, Евровизија је организована у Израелу, по први пут ван територије Европе. Турска је бојкотовала због притиска арапских земаља, а Израел је на домаћем терену одбранио титулу, с тим што није био домаћин манифестације 1980. године.

Победила је песма Алелуја. Тај наслов носи и израелски телевизијски филм из 2003. године о младом војнику који жели да изађе из војске на дан песме Евровизије 1979. не би ли запросио своју девојку.

Командант међутим има другачије планове а стање у касарни је напето јер је то последња година боравка израелске војске на Синају пред потписивање споразума са Египтом.

Редитељ Данијел Сиркин са променљивим успехом преплиће израелску политичку историју са евровизијском, и интимну драму са општом.

2013. године, у битно релаксиранијем и непретенциознијем руху Изреалци наступају са филмом "Cupcakes" о групи фанова Евровизије који револтирани актуелним израелским кандидатом сами снимају песму вица ради и неочекивано постају кандидати на следећем избору.

Ејтан Фокс је снимио филм који дугује доста Педру Алмодовару у приказу својих екстравагантних ликова али у погледу енергије, па и оптимизма подсећа и на ране радове База Лурмана као што је Плесом до љубави.

Француска еротика и туризам

Ги Боне је француски композитор и извођач који је представљао Француску на чак три Евровизије - 1968., 1970., и 1983. године. Поред тога остварио је и богату каријеру као филмски композитор.

Ово није ништа чудно и не би се нужно уклапало у ову тему јер многи евровизијски композитори су се окушали у примењеној музици, да неки од филмова које је радио не спадају у жанр еротског филма, у који слични престижни аутори ретко залазе.

Француски редитељ Жан-Пјер Моки снимио је комедију "Touristes? Oh Yes" o авантурама холандске породице која је дошла у Париз на викенд како би гледала музички фестивал налик Евровизији.

Мокијев позни филм је највећим делом критика туриста који му сметају у Паризу а много мање се бави самом музичком манифестацијом, и може се рећи да је данас с разлогом заборављен.

Скандинавска лојалност

Финска метал сензација Лорди била је можда и један од најрадикалнијих виц-победника Евровизије. Њихов агресивни наступ свакако није био први случај победника који одудара од типичних стандарда пријатних мелодија и певачке вештине али је агресивност наступа револтирао део мејнстрим публике која Евровизију схвата озбиљно.

Лорди су свој успех одмах кренули да капитализују тако што су се претворили у мултимедијску франшизу. Између осталог, две године после победе, већ 2008. снимили су хорор филм "Dark Floors" у ком вођа групе Мистер Лорди учествује и као дизајнер, а чланови бенда играју монструме.

Исте 2008. године Кари Тапио, фински певач шлагера и кантри музике покушао је да буде кандидат за Евровизију и на националном такмичењу завршио је као други. Недуго после тога је преминуо и о његовом животу снимљен је филм "Olen Suomalainen". Филм је понео назив по обради песме победника Евровизије Тота Котуња L'Italiano коју је Тапио обрадио у позној фази каријере.

Живети шлагер у Шведској

У Шведској, Евровизија је била тема у филму данске оскаровке Сузан Бир "Livet ar en schlager" из 2000. године о сиромашној обожаватељки шведског фестивала на ком се бира представник на Евровизији под називом Мелодифестивален.

Радећи као медицинска сестра у дому инвалида она упознаје младог композитора са церебралном парализом и помаже му да сними песму коју жели да пошаље чувеној шведској групи Кардиганс. Међутим, када породица главне јунакиње чује шта су снимили, шаље самоиницијативно песму на Мелодифестивален и преко ноћи претвара је у звезду.

Сузан Бир у овом филму комбинује сурову социјалну драму и фантазију о рађању звезде на необичан начин. Многе шведске музичке звезде и јавне личности појавиле су се у овом филму играјући саме себе.

Филм је препун промена у тону, има ту елемената приче о еманципацији инвалида и трансвестита, има и бајке о успеху на музичкој сцени, основни оквир је социјална драма и не само да је ово најенергичнији редитељски рад Сузан Бир већ се може рећи да овакав спој свега и свачега, сахаринских међуљудских односа, политички коректне афирмације угрожених мањина, ироније и пуног шлагерског убеђења пролази пре свега зато што Евровизија као идеја може да апсорбује све те елементе.

Сценарио за филм је иначе писао шведски драматичар Јонас Гардел, брат познатог политиколога Матијаса Гардела који је у својим анализама политичког екстремизма широм света увек укључивао и популарну културу.

Филмска прича Теда Гардестада 

Већ поменуте 1979. године у Јерусалиму на Евровизији учествовао је Тед Гардестад, тада млади шведски солиста у успону.

После неуспеха да се квалификује на једну од следећих Евровизија, одлучује да се повуче и пролази кроз кризе али и камбек током деведесетих, закључујући живот трагичним самоубиством.

Пре две године Хане Холмс, шведски редитељ познат нашој публици по екранизацији романа Фредрика Бакмана Човек звани Уве, снимио је биографски филм о Теду Гардестаду.

Главну улогу је тумачио Адам Пашон, шведски глумац и музичар најпознатији по улози у серији "Млади Валандер" снимљеној за Нетфликс, инспирисаној чувеним детективом Хенинга Менкела.

Пашон у овом филму и пева Тедове песме. Овај филм је привукао велику пажњу у Шведској јер Тед и даље има статус значајне националне звезде.

И Тедова животна прича је суперзанимљива, великим делом и зато што је 1971. он био други најбољи млади тенисер у Шведској после свог доброг друга Бјерна Борга а већ 1972. је напустио спорт и био идол масе тинејџера.

У филму значајну улогу играју иконе шведске поп музике као што су чланови групе АББА, чувени импресарио Стикан Андешон и многи други чије роле представљају право задовољство за љубитеље и познаваоце поп музике.

Оно што је данас екипа окупљена око Макса Мартина и некадашњег студија Широн, то је раније била фирма Полар која је открила и Теда, а претворила се у корпорацију захваљујући глобалном успеху групе АББА.

Реконструкција јерусалимске Евровизије и Тедовог наступа у овом филму је изузетно занимљива и тај догађај се сматра једном од кључних тачака у његовом животу пуном великих успона и тешких падова.

Бивша Југославија

Пре неколико година британски продуценти најављивали су снимање филма Sarajevo Calling који је требало да се бави одласком босанског такмичара из опкољеног Сарајева на Евровизију у Ирској 1993. године.

Мухамед Фазлагић Фазла је изабран да представља Босну и Херцеговину са песмом Сва бол свијета. Прво је наступио у Љубљани где се седам источнеовропских земаља надметало за три места у финалу. Прошли су Босна, Хрватска и Словенија.

По Фазлиним речима излазак из града је био веома напет, извођачи су се под ватром извлачили, а диригент Синан Алимановић у томе и није успео због интензитета борби па га је на такмичењу одменио ирски колега.

Сценарио за филм написао је британски новинар Џонатан Елен али се после првих најава више нису појављивале информације о овом пројекту.

Филмски маратон

Као што пред избор за песму Евровизије фанови праве журке на којима слушају актуелне али и раније кандидата, после новог филма Вила Ферела и свих ових наслова, имају материјала и за филмски маратон.

Упркос томе што се парадоксално само Ферелова комедија бави целокупном структуром такмичења, Евровизија је од својих почетака на најразличитијим местима и у најнеочекиванијим контекстима инспирисала филмаџије, у многим случајевима служећи као џак за ударање али врло често преносећи и дух манифестације у саму срж филмског израза.

Отуд не треба да чуди како су филмови о овом такмичењу настајали и земљама које су дубоко посвећене овом такмичењу и где Евровизија провејава као друштвена тема и битан простор за еманципацију.

Исто тако, изузев Фереловог филма, ниједан није имао изражену амбицију да се обрати свим евровизијским гледаоцима већ се превасходно држао националног оквира, иако је сама тема у значајном делу света лако разумљива.

Стога можемо рећи да су филмови о Евровизији све до Фереловог остварења имали домет националних кандидата, и да је тек он добацио до статуса победника. Нека онда Ферелов филм буде позивница да се изнова открију и ови ранији покушаји.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(субота, 04. јул 2020, 19:15) - anonymous [нерегистровани]

Tekst

Onaj ko pročita ovaj tekst u celini nema nikakvih životnih problema. Vremena napretek.

(субота, 04. јул 2020, 18:23) - anonymous [нерегистровани]

Evrovizija is proslosti

Tada je bilo mnogo bolje. Pesma je bila tajna sve do nastupa, pevalo se na domacem jeziku, kvalitet pesme je ocenjivan na osnovu glasovnih mogucnosti izvodjaca, a ne na osnovu plesnih mrdanja-vrdanja i vizuelnih efekata. Vratite nam staru Evroviziju. Ako se dozvoljava ucestvovanje zemalja koje nisu iz Evrope onda treba promeniti i naziv. Takodje nije fer da pet drzava (Italija, Spanija, Francuska, Velika Britanija i Nemacka) ne moraju da idu kroz kvalifikacije. Film Will-a Ferrell-a je pravo osvezenje u moru negativnosti koje nam se dogadjaju zadnjih nekoliko meseci.

(субота, 04. јул 2020, 16:41) - anonymous [нерегистровани]

Film je los

Gledao sam.

(субота, 04. јул 2020, 09:33) - anonymous [нерегистровани]

zzz

evrovizija je unakazena odavno od kad sluzi za promociju nastranosti