Дана Будисављевић: Узбуђена сам што ХРТ и РТС исто вече емитују филм о Дијани Будисављевић

Дневник Диане Будисављевић освојио је регион наког свог премијерног приказивања у Пули, где је добио шест награда, укључујући и Златну арену. Прича о храбрости, солидарности и емпатији, која ће у среду бити емитована и на РТС-у, говори о томе да се и у најгорим временима цивилизацијског помрачења могу пронаћи светли примери човечности који треба да служе за пример будућим нараштајима.

Испрва сте хтели да филм буде документаран, али сте се ипак одлучили да буде играно-документарни. Да ли због тога што сте мислили да би глумци могли донети другачију димензију и емоцију или је постојао неки други разлог?

– То је било једно дуго путовање које је трајало скоро десет година, од фасцинације Дианином причом, до тражења начина како испричати ту велику, за филм готово превелику причу.

Моја најужа филмска екипа и ја имали смо пуно вјере и ентузијазма, али у многим стварима које се тичу стварања дугометражног кино филма били смо дебитанти. Имали смо искуство у документарном филму, а сваким даном је постајало све јасније да прича коју желимо испричати тражи и своје игране дијелове.

Прије свега јер Диана више није жива, као ни итко од њених сурадника, директних судионика акције. Живи су само људи које су спашавали као дјецу, али они нису имали сјећања на Диану, били су премали да би се тога сјећали.

Тако смо дошли до рјешења да филм буде играно-документарни и одлучили да ће оно што је Диана записала у дневнику бити играно, а свједочанства из логора ће носити свједоци. Важну улогу имају и пронађене архивске снимке из логора.

Рекли сте да сте о снимању филма о Диани Будисављевић размишљали од 2010. године. Мислите ли да вам је дуг временски период можда помогао у сазревању те идеје и њеном остваривању?

– Апсолутно. Ако је нешто тако дуго стајало заборављено, треба и своје вријеме да се исприча. Иначе би то била репортажа. Мене је занимало и оно емотивно, што је то значило за Диану, за преживјелу ђецу и њихове обитељи.

Филм су прије свега емоције и начин на који се прича. И ја сам на том путу требала вријеме да сазријем, да стекнем нове вјештине. Велика је одговорност такнути се у такву тему.

Осим што је то била неиспричана прича, једна од највећих о спашавању цивила у Другом свјетском рату у контексту цијеле Еуропе, за наше просторе, као и за односе Хрватске и Србије то је константна точка пријепора, свађа и покушаја ревизије повијести.

Мене је занимало што се стварно догодило, а не што нетко жели чути да се догодило.

Протеклих неколико година сведоци смо успона национализма, али и екстремне деснице, широм света, као и у региону. Рекло би се да је прича о Диани Будисављевић сада важнија и актуелнија него, рецимо, пре десет или двадесет година?

– То је релативно. Неки људи су ми рекли да вјерују како се можда не би догодио рат деведесетих да је овај филм снимљен раније.

Посриједи је можда идеалистично гледање, али у Хрватској заиста постоје тенденције негације српских жртава у НДХ и то вријеђа људе чије су породице доживјеле та страдања. Исто тако и у Србији постоје митови о хрватском народу као геноцидном.

То морамо мијењати, као и престати с јаловим расправама које се користе у политичке сврхе, пред изборе, или да би се сакрила нека друга неповољна дешавања у тим државама, као и недостатаци политичке визије.

Та је повијест данас довољно далеко од нас да се може објективно сагледати. Ми то себи као народи и државе дугујемо. Неколико дубоких и искрених признања и исприка.

Зашто мислите да већи број људи није и пре филма био упознат са Дианом, посебно имајући у виду жртву коју је поднела? Зашто је био потребан филм да би њен подвиг постао ствар општег знања?

– Не знам. Иако смо дуго истраживали за филм, многа су питања остала неодговорена. Филм је само позив да се што више повјесничара и истраживача упусти у озбиљан рад на ономе што је било прешућено у комунизму.

У Југославији, иако је у многим стварима била далеко напреднија од данашњих сљедница, ипак било је табу тема. Повијест се писала доминантно у корист славе партије, врло се мало смјело рећи да и тада неке ствари нису биле добре.

Поготово нетом послије завршетка Другог свјетског рата. С НДХ су плашили дјецу, али истодобно се о њој врло мало знало, расправљало и писало. То је пак створило мистерију око НДХ, а свака мистерија у неком часу постане јако привлачна. Што мање о нечему знаш, слободан си у то уписивати измаштане вриједности.

Подвиг Диане Будисављевић умногоме је права дефиниција херојства. Да ли мислите да се човек са тиме једноставно рађа или је потребно да га нешто на то подстакне?

– Лијепо сте то рекли. Мислим да је комбинација. Диана је то сигурно имала у себи јер она у Дневнику, а нити икада послије, није образлагала зашто се у то упустила.

Осим што каже да за прогоњене православке с дјецом није бринуо нитко па се она на то одлучила. Она је осјетила неки унутарњи порив, можда га нити сама није била свјесна.

Осим Диане, било је јако пуно врло заслужних људи да је акција успјела. Али сви они су били запосленици, било Црвеног крижа, неког министарства, цркве. Срећом да су то били неки сјајни људи, који су помагали и уз особне ризике и најчешће против воље својих надређених.

Диана се од њих разликује по томе што јој то ни на који начин није била дужност. Она је била приватна особа, жена угледног доктора Будисављевића, православца. Имала је већ 50 година, двије одрасле кћери које више нису живјеле с њима.

Дакле осим порива, имала је и могућности, био је тренутак за њу. Одрадила је, ајмо тако рећи, све своје грађанске дужности, све што се од ње очекивало као мајке и супруге. Да су јој кћери биле мале, не вјерујем да би се у то упуштала.

Ту не треба прескочити подршку њеног супруга. Он се противио, мислио је да Диана превише рискира, да сви могу страдати, али ипак ју је цијело вријеме подржавао, и без његових веза и подршке, акција не би била успјешна.

Осим храбрости и племенитости, живот Диане Будисављевић је умногоме и трагична прича. Одмах после рата јој је одузета картотека, а она и њена прича намерно су заборављени због Дианиног аустријског порекла. Није ли иронично да су се, када су се нашли у улози победника и онога ко одлучује, они који су се борили против нацистичког режима и шовинизма понашали исто као оно против чега су се борили?

– То је тај дио о којем сам вам и раније рекла, то је тај котач понављања истих грешака који морамо исправљати. И то је дио који највише треба истраживати.

Како је могло проћи да се Диани одузме картотека, да се толики идентитети дјеце загубе? Коме је то могло користити? Је ли побједник био толико слијеп, да му је било важније да себи припише Дианине заслуге од онога што ће бити послједице тог чина за спашену дјецу? Ми знамо тко је издао налог за одузимање картотеке и тко је исказао јасну намјеру да се Диана избрише из повијести.

Али то није довољно, није могла једна особа бити толико моћна, превише је људи знало за Дианину улогу.

Филм је ту морао стати јер и Дианин дневник ту стаје. Надам се да ће се кроз године које долазе расвијетлити све околности тих догађаја, као што се надам и да ће се једном наћи Дианина картотека.

Да ли вам награде и одличне реакције публике на овим просторима буде наду?

– Све с овим филмом догађа се некако друкчије него је то уобичајено у регионалном филму, он као да крочи неким другим путем.

Од начина на који је рађен, до његове побједе у Пули коју нитко није очекивао, до широке кино дистрибуције у регији, бројних премијера за памћење, толико лијепих реакција публике, до ево сад емитирања на РТС-у и ХРТ-у на исти дан.

Дан 22.4. којим се обиљежава спомен на пробој посљедњих заточеника Јасеновца као и спомен на све жртве усташких логора и холокауста. То је први пут да ће те двије телевизије емитирати исти филм, исту вечер.

Не могу вам рећи колико је моје узбуђење због тог и колико ме занимају реакције, усудила бих се рећи, вишемилијунске публике. Поготово данас када смо сви у изолацији, када је мали, оку невидљиви вирус, надјачао сво софитицирано оружје створено за рат против људи.

Бар у том тренутку ове двије земље и њихови грађани, сваки са својим траумама и ожиљцима, особним и колективним, бит ћемо кући и гледати како успркос свему, живот и љубав побјеђују зло.