Џулијан Сендс за РТС: Људи, нажалост, не уче на својим грешкама

Током вишедеценијског трајања на великом и малом екрану, био је део многих звучних остварења – Кен Раселовог хорора Готик, америчког хорора Ворлок, Оскаром овенчане Ајворијеве адаптације Собе с погледом.

У корпусу важних филмова су и Вател, Боксинг Хелена, Играј своју игру 3, Напуштајући Лас Вегас. Играо је у представи Харолда Пинтера коју је режирао Џон Малкович. На 48. београдском Фесту, представио је свој нови филм Обојена птица, Вацлава Мохула, који је српски фестивал наградио за најбољу режију.

Током Фестових дана уручен му је Златни печат Југословенске кинотеке за изузетан допринос филмској уметности, као уметнику који је оставио дубок траг у свету покретних слика.

У ратној драми из Другог светског рата о погрому другачијих, са градацијом узнемирујућих призора – Обојена птица, насталој према књизи Јиржија Косинског, Сендс тумачи сељака који се на почетку једне од „епизода“ епопеје главног јунака, представља као позитивац који жели да помогне јеврејском дечаку.

Међутим, врло брзо гледалац се суочава са најмрачнијом страном једне личности коју Сендс убедљиво интерпретира у филму.

Добродошли у Београд, други пут. Добродошли у РТС. Када сте први пут били у нашој престоници?

– Дошао сам с другом као средњошколац, имао сам петнаест година. Путовали смо по Европи железницом. Кад смо стигли у Београд, морали смо изабрати хоћемо ли у Атину или у Истанбул. Пошли смо у Атину, па смо путовали кроз тадашњу Југославију.

Свугде су биле Титове слике. Људи су били једнако добри, великодушни и топли онда као и данас. Веома је лепо што 45 година касније откривам такву великодушност духа.

Обојена птица је веома амбициозан пројекат епских размера. Врста одисеје. Чини ми се да је то искуство било изузетно богато и комплексно. Како сте се снашли на том мрачном путовању?

– Јесте епских размера и јесте одисеја. За оне који нису гледали, то је прича о дечаку који тражи своју породицу крајем Другог светског рата. Вацлав, редитељ, снимао је филм три године и поделио је књигу и сценарио на девет поглавља.

Написао би једно поглавље, снимио га, па тражио новац да уради следеће. То је од почетка планирао, јер је желео да дечак, Пјотр, порасте током снимања. Мени су само послали моје поглавље. Није било много дијалога, али добио сам фотографије из већ снимљених делова.

Видео сам атмосферу, аутентичност којој је Вацлав тежио. Видео сам снагу камере. И хтео сам да учествујем. Мислим да је то веома дубок и важан пројекат. Желео сам да будем у њему.

Током каријере глумицли сте зликовце, али ова улога је далеко телеснија. Глумите педофила. Да ли је припрема за ову улогу била другачија? Пјотр Котлас који глуми дечака је тако чиста и невина душа...

– Тако је нерафинисан и отворен, сарадња са њим била је врло природна. Не могу рећи „лака“, јер пројекат није био лак, али због њега је била природна. Припремам се да глумим лик – лик чини лоше ствари, али ја се не припремам да глумим лошег човека.

Он одлучује. Могао је одлучити да чини добро, али нешто у његовој психи, у недостатку морала, одговорности, зрелости, тера га да чини лоше. Мислим да често у рату, кад се сломе структуре и друштвени поредак, људи доносе одлуке које иначе не би доносили.

Крај Другог светског рата био је тако хаотичан, то је било такво безакоње да су људи показивали најгоре у себи. А филм је, иако говори о том периоду, једнако релевантан данас. Филм је врло савремен, могао би се одигравати на било ком континенту данас.

Редитељ Вацлав Мохул рекао ми је да је желео да филм буде више од још једне драме о холокаусту или о Другом светском рату. Изјавио је како је циљао на нешто савременије. Мислите ли да је филм релевантан и за данашње друштво?

– Мислим да је Вацлав био апсолутно у праву, није правио историјски филм већ веома виталан филм за данашњицу. Ако погледате конфликт на Блиском истоку, у Африци, у Јужној и у Северној Америци – у Источној Европи, мислим на Украјину пре коју годину – ситуације у којима се људи понашају према другима с идејом да неће бити кажњени отрежњава и растужује.

И важно је осветлити је. Мој први филм звао се Поља смрти, о грађанском рату у Камбоџи, о Полу Поту и Црвеним Кмерима. Људи изгледа не уче. Можда ако наставе да размишљаљу, ако се буду сећали да имају одговорност да одлучују, добро или лоше. Можемо само да се надамо.

Али вратићу се на ваше раније питање, Сандра, о лику и како се припремам. То је комбинација ваше интелигенције као глумца, читања сценарија, разговарања с редитељем, и сопственог истраживања, али и маште и инстинкта, коју храни средина.

Моје сцене снимили смо у веома хладном новембру у јужној Чешкој. У шуми. Живео сам у сеоској кућици. Било је лако осетити изолацију, усамљеност лика којег сам глумио, који је, на неки начин, само тражио љубав - на врло перверзан начин.

У Обојеној птици говорите извесним „свесловенским дијалектом". Словенски језици су познати као тешки, И чини да сте се добро изборили са тим?

– Није било много дијалога, али био сам баш решен да га научим. Имаш слободу - имао сам доброг помоћника за фонетику. Било је врло занимљиво глумити са слободом словенског дијалекта. Даје филму велики кредибилитет. Верујеш у то место, иако никад није потпуно сигурно где је то. Делује веома стварно.

Кад смо код необичнијих искустава, сарађивали сте са много сјајних редитеља, укључујући Дејвида Кроненберга, Дејвида Финчера, Џејмса Ајворија, Вима Вендерса и Џенифер Линч. Боксинг Хелена је у своје време био веома споран филм, а сада је култни класик. Мислите ли да је с годинама постао популарнији?

– Мислим да је Боксинг Хелена постао популарнији. Био је врло споран кад је изашао, одбациван. Али због нових медија, остао је у оптицају и људи су почели да га гледају као мрачну причу о вилама. А људи воле приче о вилама, оне трају. И јесте, поново, невероватно релевантан филм за данас.

Филм се дотиче управо оних тема које излазе на отворено протеклих година. Мислим да је Џенифер написала нешто врло видовито. Многи људи прилазе да причамо о том филму данас. Много више данас него у време кад је изашао. Али људи желе да причају о њему јер се бави тим темама на заиста фантастичан начин.

Играли сте у Соби с погледом Џејмса Ајворија. Фантастична глумачка постава – Меги Смит, Џуди Денч, Денијел Деј-Луис и Хелена Бонам Картер. Да ли вам је то омиљени филм?

Свакако је то био невероватно важан филм за мене и изванредно уживање. Тај филм издржава време. Недавно сам приказао тај филм студентима – нису се ни родили кад је снимљен. А тако је свеж и савремен и трајан... то је велико задовољство.

Тешко је рећи да ли ми је омиљен – радиш значајне пројекте, али живот иде даље. Волим да живим у садашњости и блиској будућности. Снимио сам филм са Паолом Виторијом Тавијанијем, који је, мислим, давно приказан у Београду – са Настасјом Кински. То је био веома важан филм за мене лично.

Често радим с Мајком Фигисом. Све што сам урадио с њим оставило је трага на мени. Кад радиш на једном филму, то прожме и следећи који радиш. Зато што стално учиш и филтрираш знање и искуство кроз занат.

Током каријере много сте радили и на телевизији, у серијама 24, Бенши и у скорије време Готам и Вил. Толико сјајних глумаца гравитира ка телевизији?

– Никад не смем да кажем шта бих волео да радим, зато што реагујем на оно за шта ме позову. Гледам много европских филмова. Мислим да ми је Нетфликс главни снабдевач. Тако гледам филмове.

Никад нисам имао телевизор, па не гледам ТВ, али знам да се снимају сјајне ствари. Гледао сам 24 на видеу.

Хоћу да вам кажем за филм који сам снимио прошле године у Мумбају, о учитељу балета. Оде да предаје балет у Мумбај, открива двоје младих плесача и уздиже их у висине. Један је сад у Краљевском балету, други још тражи трупу.

Филм је прича о њима, зове се Yeh Ballet. Нетфликс га је купио. Премијера је била прошле недеље. На седмом месту у свету је на Нетфликсу.

Глумац сте кога је еклектична каријера водила од престижних љубавних филмова до субверзивних независних филмова и мрачних ТВ серија. Шта Џулијан Сендс воли да гледа?

– Волим да гледам филмове које су снимили аутори - волим да редитељ има свој, јединствен приступ – не занимају ме стрип-филмови, „Марвел“ и Ди-Си. Кад би ме звали, отишао бих, али волим да гледам филмове који имају сценарија, ликове, добру фотографију. Иако се већина филмова више не снима на траци. Технологија се толико развила да дигиталне камере могу изгледати веома добро.

Сарађивали сте са многим сјајним глумцима. Са ким сте и данас у контакту? Џон Малкович вам је један од најбољих пријатеља?

– Заједно смо радили Поља смрти, поменуо сам га. Шеснаест недеља у Југоисточној Азији, а имаш 23 године и снимаш први филм – то веома зближи људе.

Остали смо веома блиски. Друге пријатеље које стекнеш успут, не видиш годину –две, пет година. Али кад их видиш, то је диван осећај, као да уопште није прошло време. Видео сам овде Дејвида Тјулиса. Био је то баш леп поновни сусрет.

Кад радиш с људима на веома интензиван, дубок начин, то изванредно обогаћује, али не значи и да морате стално бити у контакту. Глумци живе путујући. Али с Џоном јесам стално у контакту.

Живите на релацији Лос Анђелес - Лондон?

– Да. Али домови су за глумца само база. Углавном путујем.

И коначно, шта је следеће? Чему се радујете?

– Радује ме што је изашао Yeh Ballet, радујем се што ћу идућег месеца у Енглеској глумити камео с дивним Теренсом Дејвисом у филму који снима о песницима из Првог светског рата.

Диван сценарио. Радују ме и неке ствари за које још чекам да видим хоће ли се остварити, па не смем да их откривам. Идем на турнеју с новим комадом о песницима Китсу и Шелију. Глумим Шелија у филму Кена Расела Готик, с Габријелом Бирном, још једним пријатељем, који је глумио Бајрона.

И Китс, Шели, духови и љубавници вероватно је нешто с чим ћу отићи на Единбуршки фестивал у августу.

Господине Сендсе, хвала вам на разговору за РТС.

– Хвала вама, било је задовољство. Хвала Београду.