Земља меда - прича о жени која пева дивљим пчелама

Прича о пчеларки из Македоније, чији је једноставан начин живота у складу са природом освојио свет, чини се да је у правом тренутку стигла пред публику. Не оклевајте да погледате овај филм.

Половина за мене, половина за вас - то је златно правило којим се кроз читав живот води Хатиџе Муратова, хероина филма који је освојио три награде на "Санденс фестивалу" и две номинације за Оскара.

Рођена 1964. године, Хатиџе читав живот проводи нежно се бавећи пчелама у руралној Македонији. Њено једино друштво је 85-годишња мајка, народски духовита. Хатиџина усамљеност један је од главних мотива овог филма, као и покретач драмског заплета, иако су детаљи њеног живота штури и недовољно истражени.

Редитељи Љубомир Стефанов и Тамара Котевска, постављају коте филма као неку врсту аграрне фантазије и савршене сеоске изолације, место рајске чистоте.

Прича о пчеларки која пева дивљим пчелама, која почиње као медитација о тежаштву и ритмовима руралног живота, кроз очи редитеља, временом постаје нешто далеко интимније.

Испод шарене мараме и јарко жуте блузе исијава усамљеност и страх за мајчин живот, брига за своје пчеле, али и очигледан бес када претња њеном начину живота постане стварна. Кроз читав филм постоје подсетници да је савремени живот ту поред, готово иза ћошка, у трагу авиона на небу, пијаци и ваги за мерење меда, која би, каже Хатиџе, било добро да буде дигитална.

Но када се бучна турска породица са седморо деце досели у комшилук, неумитно изазива потрес у устаљеном поретку ствари. У почетку, Хатиџе је очарана доласком комшија. Игра се са децом, а оца породице учи како да се стара о пчелама.

Очито је да јој животиње и мала деца инстиктивно верују. Али крхки екосистем неће моћи да издржи људску похлепу.

Ројење тешких дневних тема 

Тако се филм претвара у параболу о експлоатацији природних ресурса и микрокосмосу људског уништавања природне средине. Под непрестаним зујањем пчела, готово да можемо да чујемо шум Хатиџиног незадовољства. Роје се тешке, а древне теме о родитељству, деци, похлепи, поштовању и домаћинском односу према природи.

Овај документарац поседује све врлине доброг дугометражног играног филма. Наративна конструкција задржава изразиту напетост и конфликт са бистрином и сажетошћу о којој сценаристи могу само да сањају. Истовремено, драмска снага долази директно из документаристичког карактера филма.

Визуелно прекрасан и тихо моћан, овај филм не користи нарацију, већ једино Хатиџино бескрајно изражајно лице. Земља меда је, попут Хатиџе саме, филм пун живота. Један од препознатљивих кадрова Хатиџе из висине сугерише да је она не само представник једне умируће уметности, већ и читавог света који нестаје.