Фест препоруке 7: Сам свој отац и јапанска мафија

„Прва љубав”

Признајем, као студент сам био пасионирани фан Такашиja Микеа, али га већ више од десетак година нисам пратио онолико приљежно колико би требало.

Један од разлога за то је што су му филмови постајали све ближи мејнстриму по амбицијама, а није одустао од хиперпродукције, па су резултати, нажалост, понајвише личили на неки неразрађен и недоречен покушај да се сними нешто што више личи на друге ауторе.

Како је Микеов лични печат бледео тако сам све мање гледао његове филмове, тако да више нисам сигуран да ли сам нешто значајно пропустио.

Ове године на Фест долази потентан Такаши Мике, његов 103. филм.

Овај наслов има два битна квалитета, особен је, црнохуморан и спорадично шокантан као канонски Микеови радови, и што је још важније, занимљив је као целина, а не као многи његови радови на нивоу сцене или две због којих се упушта у прављење целог филма.

Мике наравно није открио тај приступ стварима.

Фасбиндер је свој богати опус делом разрадио управо на таквом односу према материјалу, није га занимало дуготрајно сазревање идеје – чим би пронашао оно што га интересује ступао би у снимање.

Као многи највећи уметници, Фасбиндер, нажалост, није дочекао године у којима би га могле искварити старост или изазови уласка у мејнстрим, а Микеа су сустигле обе муке и са њима се носио делимично успешно.

У Првој љубави враћа се миљеу у ком смо га заволели, а то је јакуза-филм, прича о обрачуну у подземљу и младом боксеру који у пакленој ноћи покушава да спасе младу проституку златног срца за којом трагају две банде криминалаца из токијског кварта Шинђуку.

Упркос томе што су Корејци у раним Микеовим радовима важили за недисциплиноване јакузе преке нарави, у овом филму се осећа благородан и умирујући утицај јужнкорејског кримића.

У време Микеове канонске фазе, Фест је био отворен према Такешију Китану, икони јапанског филма и у домену ауторства и глуме. Мике је тада био занемарен. Касније су до нас долазили његови махом мање важни филмови или пастиши које је снимао у западној копродукцији.

Сада публика Феста има прилике да га види у одличном издању, и што је још важније – са филмом који комуницира са најширом публиком.

„Медени“

Медени Алме Хар'ел је ауторски пројекат глумца Шаје Лабафа, својеврсни аутобуографски рад у коме се овај момак, који се тешко понео са великом славом коју је стекао врло млад, суочава са траумама одрастања.

Сам настанак филма препун је анегдота које показују да је Шаја тренутно склон радикалним потезима.

Рецимо, права да приказује свог оца на филму регулисао је тако што му је обећао да ће га играти Мел Гибсон, холивудски великан такође мучен демонима последњих деценију и по.

На крају је режију препустио Алми Хар'ел, а оца је заиграо он лично.

Резултат је освајач награде на „Санденсу“ који је препознат као Лабафов хвале вредан уметнички рад и успешан аутокатарзични гест.

У савременом америчком филму, тај фасбиндеровски одметнички дух који у Јапану гаји Такаши Мике, баштини пре свих Џејмс Франко.

Чини се да је и Лабаф на путу да му се придружи као славни глумац који се одрекао статуса суперстара да би могао да кроз уметност истражује своје опсесије.

Медени је енергична прича о младићу који је холивудска звезда, кројена по ономе што је Лабафов глумачки опус и несташна репутација, од сетова наjскупљих акционих блокбастера, до боравка у притворима и на лечењу од болести зависности.

Од првог кадра Лабаф успоставља снажну визуелну метафору сајле која омогућава холивудским глумцима да лете кроз ваздух и буду суперхероји као појаву која снажно вуче његовог јунака и избацује га из равнотеже, од првих дечјих рола до слома.

На том путу без равнотеже налази се и дечаков отац, извор свих његових траума, опортуни губитник који мисли да зна све, али заправо само паразитира на свом талентованом сину.

Лабаф је направио изузетну креацију играјући фикционализовану верзију свог оца. Потпуно је поништио дечачки шарм који га је учинио познатим и суверено се пласирао у домен престижних улога какве иначе играју Едвард Нортон или Џони Деп.

И што је најважније, овај дипломски испит је уважила и америчка филмска јавност, дајући му нову прилику у домену независног филма.

Алма Хар'ел гради свој визуелни израз као спој снолике естетике савременог америчког независног филма ком Медени продукционо припада, али са темпом и енергијом високооктанског акционог филма у ком је Лабаф изградио каријеру.

Стога, Медени не само да заслужује место у Главном такмичарском програму Феста, већ може да буде узбудљив и онима који су много више заинтересовани за филмове по којима је Лабаф иначе постао славан.