Серија „Ловци“ или како фикција о Холокаусту може бити корисна и погубна

Прошлог петка изашла је серија Ловци на Амазоновом стриминг сервису и одмах је изазвала контроверзе. Реч је о престижном пројекту који као продуцент потписује Џордан Пил, тренутно једна од најактуелнијих звезда америчке жанровске продукције, а промовисана је и као прва улога коју је Ал Паћино остварио у телевизијској серији што није баш сасвим тачно али је пронађена формулација која може оправдати такав епитет.

Серија је испрва промовисана као прича о јеврејској организацији која је ловила нацисте током седамдесетих, и намерно стављам опис у прошло време јер је у првим трејлерима деловала релативно реалистично. Како је време одмицало међутим, тачнији опис би био да је то „јеврејска организација која лови нацисте у 1977. години“ јер свакако да није реч о скрупулозној реконструкцији већ напротив о високоестетизиваној жанровској фикцији.

Контроверзе су кренуле због једне врло осетљиве ствари – Меморијални центар Аушвиц је протестовао што се у серији појављују фикционалне сцене смештене у овај логор, измаштане сцене садистичког иживљавања над логорашима у којима нацистички официр игра „шах са живим фигурама“ и тера логораше да се међусобно убијају када „једна фигура поједе другу“.

Такви догађаји упркос бројним исказима преживелих из Аушвица нису забележени, и стручњаци из Меморијала су изнели стрепњу да би такве фикционализације могле дати аргументе негаторима Холокауста.

Негирање Холокауста је присутно већ деценијама и један од његових основних наратива јесте управо негирање Аушвица пошто заступници ове злокобне замисли сматрају да ако се негира највећи злочин, остали ће лако бити оспорени.

У том погледу, збиља је веома осетљиво питање да ли се чак и у фикцији која се ослања на неке стварне догађаје овог типа могу уводити измишљене, а у овом случају и жанровски стилизоване ситуације које су не само својствене већ и присутне у романима аутора са израженом хорор имагинацијом.

У конкретном случају „шаха са људским фигурама“ на ум прво пада роман Дена Симонса који приказује сличну ситуацију.

Компликовано учитавање 

Ова серија је иначе одавно већ била на мети неонацистичких покрета и историјских ревизиониста који су тврдили како естаблишмент снима серију у којој „Јевреји и црнци убијају белце, тврдећи да су нацисти“. Отуд је реакција на серију са друге стране додатно искомпликовала положај Ловаца.

Креатор серије Дејвид Вејл је нагласио да је свестан како је шах са „људским фигурама“ фикција и да се то конкретно зверство није дешавало у Аушвицу, али да је у њему желео да прикаже сублимацију разних видова садизма који су се јављали током Холокауста.

Извесна неосетљивост према историјском контексту коштала је ову серију у погледу пријема код дела америчке телевизијске критике која ју је прогласила за „џусплоитејшн“ односно јеврејски одговор на „блексплоитејшн“, филмове са афроамеричким ликовима који су седамдесетих били намењени пре свега афроамеричкој публици.

Ипак, на овај случај се може гледати и са друге стране. Наиме, Ловци су серија која је врхунски стилизована и смештена у 1977. која више изгледа као та година у историји филма него као реконструкција прошлости.

Важна година за ловце на нацисте 

Зашто је баш 1977. година битна као поприште ове приче?

Ловци говоре о тајној организацији ловаца на нацисте коју чине група преживелих из Холокауста, пар млађих Јевреја, млади јапаноамериканац трауматизован вијетнамским ратом и млада афроамериканка која изгледа као иконична „блексполитејшн“ хероина.

Њих повезује заједнички непријатељ нацистичка веза са америчким естаблишментом створена кроз операцију америчке тајне службе „Спајалица“ којом приликом је велики број нацистичких научника и обавештајаца дошао у САД, добио нове идентитете или барем опрао биографије и почео да ради за америчку владу.

Организација проналази нацисте асимиловане у Америци и ликвидира их, али у једном тренутку ово нацистичко подземље узвраћа ударац јер се налази усред пакленог плана да преузме САД и заснује Четврти рајх.

И ловци на нацисте и сами сакривени злочинци приказани су у духу жанровске стилизације, ослоњени снажно на стриповску и филмску иконографију.

Сам план који нацисти желе да спроведу, а то је селективно тровање „проблематичних популација“ коришћен је управо у фимовима из седамдесетих – рецимо у Тројици неустрашивих легендарног Гордона Паркса Млађег у ком се трио највећих „белксплоитејшн“ звезда тог времена Фред Вилијамсон, Џим Браун и Џим Кели супротстављају неонацистима и расистима који желе да пусте у водовод сустанцу која може да отрује само Афроамериканце.

У филму они то покушавају да ураде у Вашинтону, Детроиту и Лос Анђелецу како би истребили највеће афроамеричке популације. Касније је тај заплет чак био и предмет пародије у комедији Брат на тајном задатку. У Ловцима је идеја слична али је егзекуција мало другачија.

Нацисти као холивудски негативци

Сама 1977. година налази се између две битне кинематографске тачке, а то су излазак Маратонца Џона Шлезинџера 1976. године и Момака из Бразила Френклина Џеј. Шефнера 1978. године.

Оба ова изврсна трилера баве се темом старих нацистичких злочинаца који су на слободи и атакују на Јевреје, с тим што се Маратонац бави скривеним нацистичким злочинцем и младим студентом историје који се уплиће у заверу око његовог скривања, а Момци из Бразила говоре о плану за обнову Четвртог рајха.

У оба филма играо је Лоренс Оливије с тим што је у Маратонцу нацистички доктор злочинац, а у Момцима из Бразила је ловац на нацисте који у Парагвају лоцира Менгелеа (игра га Грегори Пек). Ловци на занимљив начин полемишу са ова два изузетно битна наслова која су на неки начин вратила нацисте као негативце чије нас присуство прогања и у савремено доба.

На неки начин Ловци су смештени „у исти свет“ као и ти филмови, али као и још неки наслови из тог времена, рецимо уличне банде на њујоршким улицама личе на Ратнике подземља Волтера Хила.

Отуд, Ловце посматрам не као потенцијални аргумент за негаторе Холокауста већ као причу која враћа нацисте у формат филмских негативаца чије се негативне особине есенцијализују управо кроз жанровску карактеризацију. Један од сутпилиних видова историјског ревизионизма управо се јављао протеклих година када је нарочито у Европи кренуо талас филмова о „нацистима са људским ликом“ који су почели да стварају утисак како они јесу били злочинци, али није им баш било лако.

Бруталан третман

Ловци повратком у епоху омогућују да видимо нацистичке злочинце који су стари и ипак витални, што не би могло да се направи да је серија у потпуности савремена, и третира их брутално, без милости, са истим жаром и код јунака и код самих аутора.

Све оне деликатне ствари на страну, а примедбе Меморијалног центра свакако не треба одбацити, Ловци су били неопходан идеолошки повратак на „фабричка подешавања“ чија је адаптација у нашој савременој култури одавно почела да релативизује наслеђе нацизма.

Наравно да третман нациста као искључиво филмских негативаца није добар, и да жанровска, стриповски поједностављена обрада ове теме није довољна, али је она ипак неопходна. И то Ловци управо чине.

Наравно, нису Ловци само оживљавање тог есенцијалиситичког приказа нацистичког зла. Џордан Пил је велика звезда жанровске продукције и због тога што су његови радови изузетно политички ангажовани тако да се Ловци баве и питањима расизма и социјалне неједнакости, вешто их увезујући са основним конфликтом.

У време изласка серије Отписани, СУБНОР ју је оспоравао због стриповског преувеличавања догађаја за време окупације Београда и урбане гериле која је у њему деловала. Данас међутим, Отписани стоје као једно од најбитнијих телевизијских остварења и један од најпопуларнијих садржаја на тему антифашистичке борбе.

Тешко је рећи какво ће место у историји заузети Ловци. Ипак, ако гледамо њихов однос према историји филма и популарне културе, рекло би се да је ова серија много свеснија историјских околности него што би се помислило на први поглед, не само у односу на прошост већ и на став који данас треба да заузме.