„Да је тада постојао филм, Толстој и Гете би били сценаристи“

Сценариста филма „Слепи путник на броду лудака“ о последњим данима Петра Кочића, Вуле Журић, примећује да данас као да се стидимо и шапатом изговарамо све чињенице о нашој културној историји и историји уопште и да постоји нека врста наметнуте самопостиђености из које никако да се искобељамо.

Журић је у интервјуу Танјугу приметио да су животи наших највећих писаца трагичне приче које су захвалне да буду испричане и сматра да су филмови и серије начин да се сазна о њима на један ненаметљив начин, да се подстакну људи да посете књижару или библиотеку и да се ради на лепом образовању широког гледалишта.

Журић сматра да је на неки начин серија Вук Караџић, Милована Витезовића и Ђорђа Кадијевића из 1987. била прекретнички пројекат, присећа се да је тада планирана серија о Светом Сави, па је рат то спречио.

„Сада као да лутамо, као да се стидимо и шапатом изговарамо све те цињенице о нашој културној историји и историји уопште. Гледаоци гледају оно што им приказујете. Хајде да видимо шта ради Би-Би-Си, свако мало снима Дикенса и прави филмове о својим чувеним људима“, приметио је Журић.

Познати писац, вишетруко награђен за књигу Република Ћопић, верује да је у 19. веку постојао филм, много би се снимало, а Толстој, Достојевски, Гете би били сценаристи.

„Не верујем да је изговор у немању новца, код нас је све доста стихијски, постоји нека врста наметнуте самопостиђености из које никако да се искобељамо, а ми немамо чега да се стидимо. Једино можемо да се стидимо што се ништа није променило у односу владајућих структура према уметности и образовању. Увек је било јадно, али увек је било људи који су искакали, људи без чијег дела и живота ми не бисмо имали културу коју данас имамо“, оценио је Журић.

Примећује да је наша књижевност богата и интересантна и да се сувише лако одричемо стечених знања наших савремених писаца.

„Можда не може да изнедри ремек дела каква су писали Андрић и Црњански, али таква су времена. Не можемо да очекујемо да на сваких 15 година имамо неко ремек-дело“, истиче Журић, додајући да је бесмислено захтевати од писаца данашњице да буду нови Ћопић, Кочић, јер су другачија времена и околности када се појављују такви писци.

Каже да данас нико више не зарезује озбиљно уметнике, да ли имају да кажу нешто мимо онога што говоре у својим делима.

„Да ли сте чули скоро да је неко за важна друштвена питања консултовао неке уметнике осим када се сами понуде? Али тада кажу оно што владајуће уши желе да чују“, приметио је Журић.

Оценио је да је актуелна песничка сцена таква да брзо може достићи високе домете и додаје да филмска индустрија треба више да ангажује домаће писце, који једва чекају прилику да пишу.

Журић, који је добио другу награду на синоћ завршеном 41. Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, истиче да му је највећа награда позив да уопште напише сценарио за филм и искуство рада са редитељем Гораном Марковићем.

„Прочитао сам текст Милана Јовановића Стојимировића, који је имао ту част или несрећу да буде уз Кочића у његовим последњим данима и остао ми је тај Кочић у капуту у сред лета, босоног, болестан, а опет у свести свих око себе као најбољи писац, симбол отпора“, објаснио је Журић.

Највише га је импресионирала слика Кочићевог испраћаја, његовог мртвог тела у сандуку и стављања шајкаче, јабука и сунцокрета у сандук.

„Најпоетичније ствари у нашим животима никад нису измишљене, њих увек човек сам изнедри и сама ситуација. Када су снимали ту сцену, сви су плакали на сету, а наш филм бежи од таквих тренутака плашећи се да ће упасти у патетику“, приметио је Журић.

Журића занима како би публика у Сарајеву гледала филм о Петру Кочићу.

„Мислим да би то прочитали у позитивном смислу, да би препознали Кочића као свог, а Аустроугарску као симбол онога што и дан данас од Босне прави оно на шта јесте - политички факат. Док год се ослањамо на туђе културолошке шеме, планове, а одричемо се сопственог идентитета, долази до проблема“, рекао је Журић.

Он истиче да је Кочић у ствари био један од најсветлијих примера брањења најискренијег слободарског идентитета.

„Тај босански идентитет наметан је као нешто што стоји насупрот слободарском и у том кључу би прави гледаоци на крају филма пустили сузу, што би значило да има наде за ту Босну. Ако би то гледали као неку опасност која долази са ове стране - сада говорим о Сарајеву као другој страни - онда за ту Босну нема наде, али мислим да то не би било тако“, истакао је он.

Журић поручује да Кочића данас треба читати пре свега као великог писца.

„Сви наши велики писци, иако их ми стављамо у епохе романтизма, реализма, модерне, они су изнад свега актуелни данас, јер су били испред свог времена у књижевном поступку, осећању како се нешто ради, посвећености свом изразу. Због тога је Кочић данас велики и због тога га треба читати“, нагласио је Журић.

број коментара 0 Пошаљи коментар