Статистика каже да је до 19. јануара 80 одсто људи одустало од својих новогодишњих одлука

Недавно истраживање показује да је 58 одсто становништва (30 милиона одраслих у Уједињеном Краљевству) намеравало да донесе новогодишњу резолуцију за 2023. годину. Већина се, наравно тиче здравља и новца.

Међутим, студија урађена на око 800 милиона корисника фитнес апликације Strava показала је да скоро 80 одсто људи који донесу новогодишњу одлуку до 19. јануара одустане од ње и врати се старим навикама.

Стопа успешности

Ова луда жеља за самоусавршавањем у децембру и јануару је оно што очарава др Џона Норкроса, оца истраживања новогодишњих одлука.

Доктор Норкрос је спровео истраживање о новогодишњим одлукама још осамдесетих. Око 40 одсто од 200 волонтера остало је при својој одлуци након шест месеци. После две године, проценат је пао на 19 одсто. Експеримент је уследио деведесетих на случајном узорку од 159 људи са резолуцијама и 123 без њих. Поново је установио да се одлуке придржавало око 40 одсто испитаника.

Награђивана научница која се бави проучавањем понашања људи, Кетрин Милкман, професорка на Универзитету у Пенсилванији у Сједињеним Државама, такође је спровела неколико експеримената.

„Моји сарадници и ја смо показали да су људи на датумима попут Нове године додатно мотивисани да се ухвате у коштац са својим циљевима јер осећају да могу да окрену нови лист и ослободе се прошлих неуспеха.“

„Можда сте хтели да престанете да пушите, да поправите физичку форму или да почнете да одлазите на спавање у разумно време, а нисте. Нови почетак попут Нове године омогућава вам да те погрешне кораке вратите у прошло поглавље и кажете себи: 'То сам био стари ја, али нови ја ћу бити другачији'“, објашњава професорка Милкман.

Зашто се не придржавамо својих одлука?

Али зашто толико људи и даље не успева у овом годишњем ритуалу? Постоји врло мало литературе на ову тему.

Пер Карлбринг, професор психологије на Универзитету у Стокхолму, бацио је светло на налазе објављене у часопису PLOS ONE. Његово истраживање је открило да ефикасност резолуција зависи од тога како су формулисане.

Професор Карлбринг објашњава да: „У многим случајевима, преформулисање резолуције може да помогне. На пример, ако је ваш циљ да престанете да једете слаткише да бисте смршали, највероватније ћете бити успешнији ако уместо тога кажете 'Јешћу воће неколико пута дневно'. Затим замените слаткише нечим здравијим, што вероватно значи да ћете смршати и придржавати се своје одлуке. Не можете избрисати понашање, али га можете заменити нечим другим.“

Професор Прагја Агарвал са Универзитета Лафборо у Уједињеном Краљевству то је другачије изразила: „Један од главних разлога зашто обећања не успевају пре краја јануара је тај што су нејасна. Она се тичу немерљивих квалитета као што су здравији, срећнији (без дефинисања шта то значи) или зарадити више новца (без смишљања износа или плана).“

Мислимо на циљ, а не и на процес

Такође, често себи постављамо недостижне циљеве јер желимо да тестирамо сами себе. Постоји инхерентни парадокс – назван „парадокс напора“ – у томе колико наш мозак воли идеју напора, док у стварности сматра да му је то непријатно. Желимо да мислимо да ћемо се осећати испуњеније ако изазовемо себе да постигнемо тежак циљ.

Други разлог за то је тај што доживљавамо неповезаност са нашим будућим ја – ми смо пристрасни према садашњости. То значи да нам је тешко да замислимо са каквим тешкоћама ће се суочити наша будућност у покушају да постигнемо ове резолуције.

Мислимо на крајњу тачку коју желимо сада, у садашњости, али не и на процес или путовање до ње. Са тако уским фокусом, лако је визуализовати ову крајњу тачку као ближу него што јесте када почнемо да радимо на њој.