уторак, 19.07.2022, 21:00 -> 21:01
Извор: РТС
Аутор: Ђурђица Драгаш
Кад на Рајцу замирише сено
Косидба на Рајцу! Од кад сам чула за ову манифестацију, желела сам да је посетим. Привлачили су ме снимци прелепе планине и природе која оставља без даха, али још више сам повод за одлазак на ово место, стотинак километара удаљено од Београда.
Иако сам одрастала у време кад су улогу косаца већ увелико преузеле машине, њихов култ је у мом завичају био још увек јак. Расла сам слушајући приче о мушкарцима чија се снага мерила ширином откоса и брзином којом су снопови траве падали пред њима.
Колико је снаге требало за саму косидбу, толико је вештине захтевала припрема косе, њено откивање, тј.клепање, како се у Лици говорило. Чини ми се да и данас чујем тај једнолични, али некако опчињавајући звук који је допирао из дворишта док су деда или тата клепали косу.
Као да их сад видим у том необичном, полулежећем положају док стрпљиво, милиметар по милиметар, ударају по ивици косе чинећи је све оштријом. Сећам се да сам цупкала уз тај ритам и питала се, онако дечје, наивно, зашто то толико дуго траје и колико се уопште исплати оштрити косу која ће се и тако врло брзо иступити у „обрачуну“ с травом.
Гледала сам их често како косе и наизглед сасвим лагано „слажу“ откос за откосом. У њиховим вештим и снажним рукама коса је просто клизила кроз траву, а читав тај посао личио на забаву. Наравно, тако су га само виделе моје дечје очи. Косидба је у ствари, како сам врло брзо и сама схватила, један од најтежих сеоских послова, а косци су баш због тога увек имали посебан статус. За њих се спремала најбоља храна и износиле последње залихе у тешким временима. Ценио се тај напоран рад, али знало се и да од њихових руку зависи колико ће сена завршити у стоговима и хоће ли стока имати довољно хране током зиме.
Косидба је била и прилика да се дружи, запева, одмери снага и покаже заједништво и солидарност.
Одавно су машине замениле косачке мобе. Уместо песме и оштрог звука бруса, на ливадама се чују тракторски мотори. Лакше је, брже и једноставније, али људи који живе на селу, с природом и од природе, не одричу се ни данас косе. Чувају је као амајлију, као успомену на претке, на тешка, али и лепа времена у којима су села бујала од живота, младости и снаге. На времена у којима се радило и певало, веровало у људску реч и бољи живот за добре, вредне и поштене!
Мало је те вере, као и врсних косаца, још остало, али нада, бар тако кажу, умире последња.
Некако сам убеђена да баш та нада сваке године на Рајцу окупи косце из Србије и региона, али и хиљаде посетилаца који ову манифестацију (најстарију тог типа у Србији) одржавају у животу. Жале се домаћини, онако потихо, да је и такмичара и народа некада било много више, али најважније је да Косидба опстаје.
И, иако и овде велику пажњу привлаче шатре, музика и храна, на Рајац се и даље долази због традиције, оне исконске везе с природом и жеље да јој се изнова враћамо.
Најбољи косац овогодишње, 53. Косидбе, је Мирко Кецман из Босанског Петровца, али по мени, победници су сви који су протеклог викенда посетили Рајац и баш ту, у срцу Србије, уживали у сунцу, поветарцу, плавом небу и најлепшем мирису природе... мирису покошене траве!
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар