Читај ми!

Нусантара, могу ли Индонежани да претворе џунглу у престоницу за само две године

Усред џунгле на острву Борнео, тамо где људска нога донедавно није крочила, Индонезија намерава да сагради нови главни град који би заменио Џакарту, садашњу презагушену престоницу са десет милиона становника. Чак 2.560 квадратних километара брдовитог терена, шуме и залива чиниће градску област Нусантаре, а обухватиће многа села, чак и постојеће градове. Биће то једина престоница, поред Бразилије, која ће у својим градским границама имати џунглу. Како изгледа "нулта тачка" на којој би за само две године требало да никне град?

„Добро дошао у главни града Индонезије", узвикнуо сам из густог зеленила прашуме, држећи у руци одбачену пластичну флашу, а мој индонежански сапутник се од срца насмејао.

Разумео је шалу. Да, на овом месту ће за неколико година никнути престоница, али за сада је ово право беспуће.

„Богу иза ногу" није довољно далеко да опише ову бестрагију. Први знак доласка престонице свакако је то што је неки знатижељник који је овуда прошао пре мене, вероватно са истим циљем – да види где ће то бити будући главни град огромне земље, у зеленило неодговорно посадио пластику.

Танко високо дрвеће, налик брезама, које уместо крошњи има правилне зелене печурке грања на самом врху очарава посетиоце. Сунце се пробија кроз крошње и ми сви мукло гледамо у божју лепоту пред собом, али са зебњом у срцу: неће ваљда све ово посећи и заменити бетоном?

На „нултој тачки" Нусантаре тешко је замислити будућност, тренутно стешњену међу џунглом, мноштвом логистичких проблема и светлуцавим сновима елите која је овде замислила град снова.

На два сата и петнаест минута лета од Џакарте (дакле, отприлике, као од Београда до Париза) питање је колико ће људима бити удобно да овде често долазе. Да не помињемо да аеродрома нема без неколико сати вожње, што ће се вероватно у будућности променити, пошто ми делују нереални планови да се масовно користе аеродроми удаљени по 50 километара од центра новог града, па макар повезани ауто-путем.

А садашњи центар, то је мало рашчишћена џунгла, са паркингом барем три пута већим од платформе – амфитеатра за можда стотинак људи, на којем стоји огроман натпис: „НУЛТА ТАЧКА". Ту је и стуб са неколико путоказа који упућују на то у ком је правцу Џакарта и још неки важни центри. Када сам, после скоро трочасовне вожње од првог већег града, овде стигао, запрепастио ме је пун паркинг и на десетине људи који су се тискали на том подесту, чак и по десетак минута чекали ред на фотографисање поред тог скромног знака.

Одакле су се сви они створили?

Одмах ми је постало јасно да је овај скроман симбол будућности већ постао велики залог и право место ходочашћа. Доказ јединства, светле будућности, стварне снаге једног огромног народа и државе.

Будући да сам био један од првих странаца на овом удаљеном месту, моја појава је изазвала праву пометњу. Знатижељни и добронамерни Индонежани молили су за фотографију са странцем којем су се обрадовали, у чијем доласку су препознали потврду да ће овде заиста нићи чудесан град јер, ето, и сада када још ничега нема, странци већ долазе.

Како је то другачији пријем од онога који сам само неколико минута раније доживео у оближњем селу!

Усликао сам једну продавницу и кућу, помало оронуле, знатижељан у каквом ће стању бити, ако их уопште буде ту, за неколико година. Власница ме је видела и у тренутку пребледела. Мислио сам да ће се онесвестити. Моје сапутнике је питала зашто сам сликао, да можда нисам представник неког богаташа, инвеститора, који планира да им откупи дедовину, можда и на силу, и отера их са вековних огњишта...

Пре само два месеца, у марту 2022. године, председник Индонезије Јоко Видодо, са целим министарским кабинетом и локалним главешинама, дошао је у џунглу, баш овде, да положи темељ новог града. Из тридесет четири провинције Индонезије донете су земља и вода и спуштене у темељ у позлаћеним ћуповима.

Иако већи радови (осим на изградњи једног моста) нису још ни започети, власт тврди да ће главни град овде бити пресељен за две године, док ће у пуном замаху бити за десет до петнаест година. Сам председник је током једне од посета ноћио у овом граду-џунгли, наравно у шатору, а новоосновани локални медиј „Нусантара пост" преноси како је ноћу посећивао градоначелника који је одсео у близини, такође у шатору, и да су заједно, под романтичним небом пуним звезда, окружени крошњама високог дрвећа, разговарали о будућности главног града једне од највећих и најзначајнијих азијских држава.

Кроз џунглу пролази магистрални пут који повезује различите делове острва. Он је као ланчић на којем су нанизане перле – села и насеља која се скоро у континуитету протежу од истока ка западу. Он је жила куцавица простора у којем се углавном не путује путевима, већ рекама, јер су шуме густе и непроходне. Ту се путује споро, данима, бродовима. Чак се и тим уским асфалтним путићем путује неописиво дуго – с краја на крај Борнеа било би потребно више од 58 сати вожње, а ми смо мање од шездесет километара прелазили скоро три сата.

Сада су овуда никли први километри асфалтних ауто-путева (до сад су ауто-путевима сматрали само велике реке), који се граде од два оближња већа града – Баликпапана и Самаринде, ка Нусантари.

Нусантара – архипелаг на старом јаванском, назив је новог града који је усвојен почетком ове године. Нусантара је такође изузетно значајан, комплексан и развијен политичко-друштвени принцип у чијем средишту је јединственост и недељивост огромне земље (укључујући ваздух и море) састављене искључиво од острва – има их чак 18.000.

У Индонезији живи најмање 300 народа, више од хиљаду народности, због чега је њен главни мото „јединство у различитости". У доба несврстаних поредили су је због тога са Југославијом, али је, наравно, ово поређење сада мање пожељно, такође не без разлога, јер је логично и нормално да различити народи и културе који живе у истој држави имају и различите тежње, па су повремена трвења и несугласице неминовност.

Због тога, већ деценијама, сви школарци као део обавезног образовања уче о том комплексном принципу који називају „нусантара", а то предавање им се понавља и током обавезних екскурзија испред позлаћене мапе индонежанског архипелага унутар споменика независности „Монас" у центру Џакарте.

Чак 2.560 квадратних километара брдовитог терена, шуме и залива чиниће градску област Нусантаре, обухвативши многа села, чак и постојеће градове. Јасно је да ниједна земља на свету нема ресурсе да толику прашуму урбанизује у кратком року, а то није ни званичан циљ. Биће то једина престоница, поред Бразилије, која ће у својим градским границама имати џунглу.

До неких познатих места у овом региону једва сам прошао колима. Газили смо лишће, дрвеће је гребало аутомобил, умало смо остали заглављени у блату. Преда мном се открила једноставна пећина изузетне лепоте, препуна слепих мишева, скривена под крошњама и стаблима за које је потребно барем петоро људи да би их обухватили. Нешто даље налази се излетиште са пробијеним стазама по џунгли у којем се може осетити дух, лепота, значај, величанственост природе.

Шетати се међу огромним дрвећем, благословеним лишћем (често је један лист већи од половине мог тела) једна је ствар, али је сасвим друга ствар попети се на неколико десетина метара висине и прошетати се од крошње до крошње климавим висећим мостовима, што су овде такође направили.

Да би доживљај био потпун, мештани ме обукоше у традиционалну одећу народа Дајак који одвајкада живи на Борнеу. Дадоше ми и мачету и шаренолики штит, црвену одору са кичастим украсима и капу од перли.

Отишао сам у овај део Индонезије да бих видео Нусантару пре њене изградње, и да бих, надам се, дошао за неколико година, да упоредим стање. Испоставило се да је немогуће описати, још мање обићи данашњу Нусантару. Њена територија и концепт су изузетно широки. То је непроходна џунгла, можда у неке њене делове ниједан човек никада није ни ушао нити јој може прићи; то су безбројна села крај уског путића-магистрале, то су велики градови, регионалне метрополе најмање дупло већи од Новог Сада, које постоје стотинама година, то су нафтне платформе и рафинерије којима је начичкана обала.

Како ће све то бити обухваћено у једну целину, у нови главни град једне од најзначајнијих и највећих држава Азије, остаје да се види.

Јасно је само једно: Индонежани су на себе преузели тежак и интересантан, ванредно комплексан и чудесан задатак који лако може поћи по злу, али знајући овај добронамеран и упоран народ верујем да ће са сваким проблемом и са великим закашњењима, пошто је овде кашњење незаобилазан део културе и става према животу, ипак стићи до циља и планети подарити још једно светско чудо.