Читај ми!

Један дан у мистичној Синтри – масонерија и окултизам на португалски начин

Смештена у живописној брдовитој области 30 километара северозападно од Лисабона, Синтра је мали климатски рај и омиљено излетиште становника португалске престонице. Многобројне палате и летњиковци, од којих је већина под заштитом Унеска, сведоче о раскоши, богатству, али и ексцентричности португалске аристократије и буржоазије.

Без обзира на температуру или спарину у оближњем Лисабону, у Синтри ћете се увек осећати пријатно.

Градић је права ваздушна бања, са многобројним изворима воде и бујним зеленилом које куља са свих страна, одмарајући вам и очи и душу. То су прво приметили португалски краљеви још у 16. веку, а затим и богата властела, па су у Синтри никле велелепне палате, које својом архитектуром, стилом и одабиром боја данас маме на хиљаде туриста.

Маварска тврђава из 8. века са брда као да надгледа мноштво паркова по којима је градић данас препознатљив.

Међу најлепше замкове, који као да су изашли из неког Дизнијевог филма, спадају: живописна краљевска резиденција, Национална палата Пена; Кинта да Регалеира, неоготичко здање са својим бујним вртом пуним тајних пролаза и скривених пећина, које су, према предању, служиле вероватно иницијацији витезова темплара; средњовековни замак раних португалских владара Паласио насионал де Синтра; питорескна палата Монсерат, инспирисана маварским стилом, са својим арабескама у камену, попут оних из прича из 1001 ноћи.

Ако долазите у Синтру само на један дан, што је најчешће случај, тешко ћете моћи да их обиђете све.

Ми смо се определили за најинтригантнију и најмистичнију од њих – Кинта да Регалеира.

Сама чињеница да су палата и парк изграђени на имању које својим обликом подсећа на изврнути пентаграм, наводи нас да се замислимо.

Посед од четири хектара је крајем 19. века купио португалски богаташ, власник рудника у Бразилу и највећи увозник кафе тог времена Антонио Аугусто Карваљо Монтеиро, и на њему сазидао бајковиту палату у неоготичком мануелинском стилу 1904. године.

Пројекат је поверио познатом италијанском архитекти, сликару, сценографу и уметнику тог времена Луиђију Манинију. Манини је био племић, гроф од Фањана, а славу је стекао осмишљавајући сценографије за оперске представе у миланској Скали.

Градња палате је трајала шест година.

Велики љубитељ алхемије и окултизма, који је и сам био масон и темплар, расипни Монтеиро није жалио новца. Осим палате и капеле, од Манинија је тражио да у прелепом тропском врту направи тајне стазице, пећине, бунаре, куле, језерца, рибњаке, статуе митолошких бића, а све то прожме скривеним симболима масона, розенкројцера и илумината.

Најпознатија од свих тих мистериозних грађевина до данас је остао бунар иницијације, налик на ренесансни изврнути торањ, који спиралним путем води 27 метара дубоко у земљу.

Какви су се тачно ритуали иницијације овде одвијали за живота идејног креатора овог комплекса нико са сигурношћу не може да потврди. Али домаћини ће вам свакако заголицати машту причом да су заљубљеници у окултизам, будући масони, темплари или припадници неког другог тајног друштва имали задатак да усред ноћи, по мрклом мраку, сиђу низ овај спирални лавиринт у понор, као да пролазе девет кругова Дантеовог Пакла. До самог дна, поплочаног симболом темпларског крста, где су их чекали подземни путеви и три стазице које су водиле на различите стране.

Морали су да савладају бескрајни страх који их је обузимао, због неизвесности и опасности сваког будућег корака, да забораве на сва своја чула и осећања и само отворе своје срце, дубоко верујући да ће им се прави пут указати пред њима ако очувају веру у себе и следе сопствене инстинкте.

Чак и обичан туриста који током сунчаног дана, у друштву осталих знатижељника, пролази тај пут, док га доле чекају осветљени путеви и водичи који воде рачуна да неко не залута, мора да осети благу језу и нелагодност само на помисао како је било тим искушеницима док силазе у непознато у ноћима без месеца, пипајући и ослушкујући одјеке сопственог срца у тами.

Када коначно сиђу на дно, пред собом имају три пута. Само један од њих води их у рајско идилично место изобиља, где поточић жубори, а слапови се сливају низ бујно тропско зеленило. Остала два воде у сурови лавиринт од камена, сличан оном одакле су дошли.

Тада морају да покушају да зауставе пулс, како би разазнали одакле допире тај шапат воде и кренули правим путем. На његовом крају наилазе на језерце, преко којег се наизглед не може, али које ће оном који верује и који је довољно храбар омогућити да кроз њега прође.

Како? Па као много година касније у неком од филмова о Индијани Џоунсу. У језеру постоји, у мраку невидљива, стазица од појединачног камења, коју ће открити само уколико храбро загазе и крену напред, без оклевања, верујући у сопствене инстинкте.

Међу мештанима се и данас прича како су се понекад ноћу са имања чули крици, који су одјекивали у тами.

Тешко је задржати се само сат или два у тим зачараним вртовима који окружују палату, препуним егзотичног цвећа, биљака, фонтана, столетног дрвећа и камених стаза обложених маховином. Као да је неко правио идиличну сценографију за снимање филмске фантазије.

Сама палата је импозантно здање од пет спратова раскошног неоготског стила са богатим орнаментима и препознатљивим гаргојлима на фасади. У приземљу су очувани лепо уређени салони и собе са резбареним дрвеним плафонима и надалеко чувеним разнобојним португалским керамичким плочицама.

Спратови нису били отворени за посетиоце због реновирања.

Монтеиро се побринуо да додатном мистеријом зачини причу о имању које је направио. Наиме, истим кључем отварају се улазна врата замка, као и његове породичне куће у Лисабону, али и његове масонске гробнице на гробљу Празерес. Један кључ за три браве и за све његове тајне.

После смрти Карваља Монтеира, имање је 1942. купио Валдемар д'Ори, да би 1987. прешло у руке једне јапанске корпорације. Од 1997. је као културно добро у власништву града Синтре и отворено за посетиоце, а на Унесковој је листи добара од изузетне културне вредности.

Ако вас пут нанесе у Синтру, не пропустите да пробате и локални специјалитет, колач травесеиро, што у преводу значи јастук. Ни налик познатом лисабонском паштел де ната, хрскавој корпици од лиснатог теста, пуњеној кремом од ваниле, о којем смо већ писали. Травесеиро је такође изузетно укусна, али потпуно другачија пита од танких кора, филована надевом од бадема и шећера. Наша љубазна домаћица и водич Надиа почастила нас је овом посластицом за крај дружења.

Атлантик је одавде удаљен само десетак километара. Када сте већ ту, грех би био не посетити Кабо да Рока, најзападнију тачку европског континента, високу литицу са које се пружа фасцинантан поглед на немирни океан, сурове тамне стене и дуге плаже од златног песка.

Или оближње монденско летовалиште Кашкаиш, које својим необичним здањима понекад подсети на алзашка села или замкове Трансилваније.
Завршите излет уживајући у незаборавном заласку сунца, уз травесеиро, чашицу португалског вина, или зароните у таласе шампањски пенушавог Атлантика.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 04. мај 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво