Читај ми!

Паштел де ната - у постојбини посластице којој је тешко одолети

Најпознатији португалски колач Паштел де ната је хрскава корпица од лиснатог теста пуњена слатким ванила кремом од јаја који се топи у устима, са запеченом смеђом корицом и богато посута миришљавим циметом. Звучи неодољиво? Ово је прича о њему. Посетили смо место где је настала ова португалска посластица.

"Хоћемо ли да једемо паштел де ната?" На моје велико изненађење, ово је било прво питање мог 12-годишњег сина када сам му саопштила идеју да током распуста посетимо Лисабон.

Тик-ток је чудо! Он је на тој друштвеној мрежи већ одгледао десетине рецепата како се то прави, пре него што сам ја имала икакву идеју како тај колач изгледа. Мени су асоцијације на Лисабон били шарени трамваји док јуре уским уличицама Алфаме, керамичким плочицама обложене фасаде и звуци фада из оближњег ресторана.

Али, ја сам ваљда нека друга генерација.
И заиста, прво што смо учинили после слетања на аеродром и вожње метроом до центра града, било је да пробамо паштел де ната!

 На Тајмаут маркету, живописној наткривеној пијаци, чија једна половина нуди свеже воће и поврће локалних произвођача и разноврсну рибу из дубина Атлантика, док друга представља прави мали гастрономски рингишпил, са ресторанчићима препуним разноразних португалских специјалитета, поређаних укруг и мноштвом столова за седење или једење с ногу у централном делу. Мали празник за сва чула!

Мене је ова пијаца највише подсетила на Централну градску пијацу у Будимпешти или Нашмаркт у Бечу. Једино што је ситуација са ковидом узела данак, па је у касно преподне једног петка била готово пуста. И наравно, без европског дигиталног сертификата улазак није био могућ.
Шта рећи, паштел де ната је више него оправдао очекивања. Његов кремасти укус допао нам се већ на први залогај и свакога дана нашег боравка у Лисабону, током дугих шетњи и обилазака, користили смо прилику да испробамо на ком месту у граду га праве најбоље.

Зато смо отишли у Белем, историјско предграђе Лисабона, где се налазе надалеко чувене грађевине, бисери културне баштине под заштитом Унеска, манастир Светог Јеронима и Белемска кула. Манастир и комплексу припадајућа црква Свете Марије од Белема представљају једно од оних здања од којих вам у секунди застане дах. Осећање попут оног кад избијете на трг Трокадеро у Паризу и одатле вам изненада пукне поглед на Ајфелов торањ, Марсова поља и цео "град светлости" пружи се пред вама као на длану, а ви можете само да занемите од лепоте.

Такав утисак оставља и Јеронимски манастир у Белему. Чипкаста касна готика у камену, специфичног португалског мануелинског стила, који је име добио по краљу Мануелу I, толико нестварна да не верујете да је дело људских руку.

Градњу манастира за јеронимитски ред монаха започео је краљ Мануел 1501. године, а трајала је цео један век. На том месту била је првобитна црквица у којој се чувени португалски морепловац и истраживач Васко да Гама помолио и прекрстио пред одлазак на историјски подухват, у откриће поморског пута до Индије, преко Рта Добре Наде, управо са дока где је подигнута Белемска кула.

Његов гроб налази се у склопу манастирског комплекса, заједно са оригиналним витешким оклопима краља Мануела I.
Али какве везе има овај манастир са нашим паштелом де ната, питаћете се. Огромне! Управо овде је он настао пре више од 300 година.
Легенда каже да су монаси у давна времена користили беланца јаја како би њихова одећа била беспрекорно уштиркана. Због тога би им остајала огромна количина жуманаца и, да би је некако искористили, почели су да праве разноразне посластице.

Тако је настао и паштел де Белем, изворни колач од лиснатог теста са кремом од ваниле, чији су рецепт касније у Лисабону копирали и од кога је настао и данашњи паштел де ната.

Монаси су свој десерт продавали и од тога манастиру обезбеђивали извор прихода, а када је њихов ред распуштен у првој половини 19. века, рецепт је купила оближња пекара, Фабрика де паштеиш де Белем, која овај гастрономски слаткиш прави од 1837. па све до данашњих дана. Рецепт се генерацијама чува као највећа тајна.

И морам вам признати, укус овог оригиналног колача је апсолутно фантастичан. Увек топао, хрскаве и меке структуре, не претерано сладак. Овде се стоји у реду да бисте купили ту посластицу и појели је или унутар посластичарнице, или као "take away" у оригиналном картонском паковању, са кесицама као пудер ситног цимета и шећера у праху.

Који год туриста посети Лисабон, ово је једна од незаобилазних дестинација.
Фабрика де паштеиш де Белем дневно прода чак 20.000 комада ове посластице, уз друге десерте које производе.
Наравно, и у другим посластичарницама у граду овај специјалитет је беспрекоран. Ствар је личног укуса који би вам се највише допао. На препоруку локалних водича испробали смо на још неким местима, али једно од најпознатијих је посластичарница Мантеигариа на главном градском шеталишту у пешачкој зони, Руа Аугуста, лисабонској Кнез Михајловој, која спаја два централна трга, Праса до комерсио и Росио.

Цене паштел де нате углавном су уједначене, 1,10 - 1,20 евра за комад, са малим попустом понегде за шест и више комада.
Могуће је купити га и у ланцима супермаркета по повољнијој цени, али су укус и свежина неупоредиво лошији.
Додуше, и то се да донекле поправити једноминутним подгревањем у микроталасној рерни.
Вероватно би се на ову идеју прекрстили јеронимитски монаси. Али вреди! Тек да можете да се присетите укуса овог специјалитета и када се вратите кући. Зажмурите, а позната арома на непцу врати вам успомене на овај незаборавни град и сав његов неодољиви шарм и лепоту.