Зашто се у Србији тако мало кампује и поред прелепе природе

Припада нам више од 500 километара обале Дунава, имамо бројне планине, језера, бање, националне паркове и сеоска домаћинста, а само неколико кампова. Један камп, недалеко од Београда, постоји више од пола века. Проглашен је за најбољи камп у земљи 2010. године.

„Тек сада се помало јавља заинтересованост за кампинг туризам. Можда је некада, седамдесетих-осамдесетих година била боља ситуација. Највећи је проблем ту и највећа обавеза око стартног улагања. Морате увек бити актуелни, морате увек улагати у следећу сезону да би се то исплатило и да би гости видели промену", указује Никола Јововић, заменик директора Кампа „Дунав“.

Наш потенцијал су мањи кампови у сеоским домаћинствима и рурални туризам.

„Потребан је унутрашњи садржај, мало угоститељства, да се они послуже, поједу нешто, попију. Било би добро да имају базени, културини садржаји, забавни“, сматра Мирослав Пауновић, директор Кампа „Дунав“.

Готово све резервације стижу мејлом или преко Фејсбука, а многи долазе и по препоруци. Камп ради нон-стоп. Највише долазе Пољаци, Холанђани, Французи, Немци, Италијани, Словенци.

„Изабрали смо Београд јер је прелеп град, посебно нам се допада Дунав. Дошли смо из Белгије, овде смо два дана, а онда идемо у Грчку“, каже један туриста.

Сезона је од пролећа до краја октобра.

„Француске породице воле да долазе на својим бициклима, па је тако дете са шест година прошло Европу на бициклу. Затим гост из Холандије који је вукао приколицу коју је сам правио у облику дрвене колибе", прича Никола Јововић.

Сврате понекад и Београђани, углавном старији, који желе да, на дан-два, побегну из градске гужве и одморе се у природи.