Читај ми!

Све има своју цену, па и Венеција

Није само пандемија узрок нестанка Венеције, оне аутентичне и јединствене, од 1987. године заштићене светске културне баштине Унеска, који је пре неколико година тражио од града да се „врати сам себи“.

Венецију можете наћи у Лас Вегасу као и у Макаоу, у Вотер тауну у Кини, као и у италијанском павиљону у Дизниворлду. Но, те шљаштеће имитације са гондолама и свим оним што тај град чини јединственим на свету не може да замени његову аутентичност. Јер Венеција је једна и једина.

Ипак, у последње време ризикује да постане бледа копија себе саме, губећи управо то што је чини толико другачијом и нудећи површну и конфекцијску слику града који се полако продаје странцима. Свима који имају довољно новца да га купе.

Иако се по граду не тако ретко могу видети натписи: „Венеција није на продају“, тај очајнички вапај његових староседелаца није у стању да заустави нешто што имају Руси, Кинези и Албанци – а то је дубок џеп. И још нешто што се, по мишљењу многих мештана, крије иза тога.

Зашто Венеција губи аутентичност

Није само пандемија узрок нестанка Венеције, оне аутентичне и јединствене, од 1987. године заштићене светске културне баштине Унеска, који је пре неколико година тражио од града да се „врати сам себи".

Годишње је Венецију, пре пандемије, посећивало око тридесет милиона туриста који би најчешће остајали дан-два у граду док су његови становници под толиком најездом одлазили, немоћни пред распродајом културне баштине и пред „окупацијом“ огромних туристичких бродова за крстарења који су овај град све више претварали у луна-парк илити „Венисленд“.

Венеција губи своју историју и вредности пред наметнутим моделом „града разгледнице“, карневалских маски „Мејд ин Чајна“, хотелима са пет звездица који припадају светским ланцима уместо старих породичних хотела са дугом традицијом. Све има своју цену, па и Венеција и њена архитектонска добра.

Још пре пандемије, затварале су се пекаре, а на њиховом месту ницале продавнице сувенира. Грађани су одлазили „на копно“, у Местре или Падову, узмичући пред туристима од којих се није могло проћи, те богатим Кинезима, Русима и Албанцима, који постају власници онога што је некад припадало мештанима чије су породице ту живеле вековима.

Сада, за време ковида, Венеција се продаје због тешке економске ситуације.

С једне стране, једни затварају а други отварају. Једни купују а други продају, мењајући на тај начин историјски центар Венеције захваћене таласом „распродаје“ још пре пандемије.

Наиме, око Трга Светог Марка изнајмљивање једног локала од 20 до 25 квадратних метара кошта од 9.000 до 20.000 евра месечно, што је било подношљиво када је тај трг посећивало око 100.000 туриста дневно. Данас, у време ковида, већина није у стању да плати толико висок најам без гостију, а становници града са којима смо разговарали кажу да је цела Венеција у рукама албанске мафије.

Ко, заправо, купује Венецију

Иако се, с једне стране, у медијима непрекидно говори о затварањима, постоји и друга страна медаље, тј. прича о онима који, с друге стране, купују град.

„Желе све да купе, хотеле, ресторане, продавнице. Од малих продавница сувенира до хотела са пет звездица који имају 30 до 40 соба и нису више у стању да издрже све трошкове“, изјавио је Роберто Маљоко, председник Аскома из Венеције, додајући да људи одмах помисле на Кинезе или Русе, али да су Албанци ти који су у последње време изузетно заинтересовани за град. Информација коју су нам потврдили и мештани приликом нашег боравка у пустој Венецији.

„Можда нису Албанци лично заинтересовани, за себе, сасвим је могуће да су они само посредници за неке друге који желе да остану у сенци“, напомиње Маљоко.

Италијански медији извештавају и о томе да се полиција бави овим питањем бизниса Венецијом не би ли се схватило да ли се ради о инвестицијама сумњивог порекла или о међународном прању новца. С друге стране, мале продавнице и кафиће купују имигранти из Бангладеша, а ми смо имали прилику да посетимо и неке кафиће који су већ неколико година у власништву Арапа.

Венеција у рукама Кинеза

Привредна комора Венеције објавила је извештај који обухвата период од 2010. до 2020. године, у којем се наводи да је број кинеских предузетника у том периоду повећан за 83 одсто: са 428 (2010) на 968 (2020. године). 

С друге стране, број Италијана је смањен за 13 одсто: са 34.325 на 29.613, колико их је у Венецији било 2020. године. 

Кафића чији су власници Италијани има мање за шест одсто, док је оних који су у рукама Кинеза више за 80 процената. Слична ситуација је и у продаји, где је број Италијана власника продавница мањи за 23, а број власника Кинеза повећан је за 43 одсто.

Грађанима Венеције је најтужније када виде да су стари бутици и занатске радње које су продавале типичне венецијанске производе претворени у нешто сасвим друго, попут старих „кафана“ са типичним специјалитетима из региона Венето који су постали кафићи у рукама Кинеза какве је могуће видети свуда.

Грађани се жале и на то што данас у Венецији можете купити обућу или за 400 евра, то су ципеле високе моде, или за мање од 10 евра, оне кинеске производње, јер средњи слој више не постоји.

Историјска посластичарница „Да Нини“ продата је Кинезима након 46 година. Ресторан „Буркјеле“ на Тргу Рома такође.

Фотограф са Понте деи Ђокатоли одустао је од пословања након 70 година због цене изнајмљивања од 7.000 евра, као и цвећара „Фречерија“ између Ла Фенице и Сан Марка која је плаћала кирију од 16.000 евра месечно.

„Венеција постаје пијаца, сук, базар“, огорчено је изјавио Марко Франкали, бивши власник продавнице типичних венецијанских производа, као што је стакло из Мурана. Наиме, он је –  окружен десетинама продавница сувенира у власништву Кинеза – на крају морао да стави оглас за продају.

Радња је чекала на купца две године, а да нико није ушао ни да пита за цену, све док се није појавио кинески предузетник коме је радња продата за мале паре. „Практично је поклоњена“, рекао је Франкали.

Посао за финансијску полицију

Командант Финансијске полиције генерал Ђовани Маинолфи, заједно са својим тимом, покренуо је израду студије и анализе купопродајних активности кинеских држављана у Венецији. Пред саму пандемију једна пицерија, у близини Трга Светog Маркa, издата је једној Кинескињи за 20.000 евра месечно.

Командант Маинолфи је изјавио за медије да су Кинези ушли дубоко у срж Венеције без плаћања такса. Наиме, уместо предвиђених 900.000.000 евра, држави су плаћена само 33.000.000 евра. Не тако ретко се дешава да конобар кинеске националности који зарађује 800 евра одједном има довољно новца да постане власник тог истог бара.

Финансијска полиција каже да је изузетно тешко ући у траг новцу који стиже из Кине јер они врло често пријављују да су то позајмице од рођака или познаника које је тешко идентификовати. На тај начин, Кинези су однели у Кину скоро 600.000.000 евра, а да притом нико у Италији није у стању да гарантује да ли је реч о „чистом или прљавом новцу“.

Чији ће бити хотели у Венецији

Британски ланац „Рубен брадерс“ (Reuben Brothers) купио је хотел „Луна Баљони“ и то је једна од првих трансакција о којој је ових дана почело да се јавно говори.

Град који је претрпео велику штету 12. новембра 2019, када се вода попела на 187 центиметара, а затим и са доласком пандемије у току самог карневала 2020, по речима Клаудија Скарпе, директора Удружења хотела Венеције, почео је да продаје своје хотеле, од оних са три звездице које су деценијама у власништву породица, до оних са врло познатим именима.

Хотел „Луна Баљони“ је најстарији хотел у Венецији и други који су купили „Рубен брадерси“ након „Палацо експериментала“ (Palazzo Experimental) са погледом на Канал дела Ђудека. Скарпа је такође потврдио да постоји огромно интересовање странаца за куповину хотелâ у Венецији.

„Немамо понуде из Азије што се хотела тиче. Кинези купују продавнице и ресторане. Највише купаца је из Француске, Аустрије и Немачке.“

Већ више од десет година, тренд у Венецији је и то да се историјске зграде, културна добра и прелепе грађевине трансформишу у хотеле.

Виторио Греготи, архитекта који је у Венецији живео и предавао, назвао је град „Хотел Венеција“, желећи да истакне да читав град постаје један велики хотел у коме је све мање мештана, а све више туриста.

Да ли је могуће спасити Венецију

Велики број удружења италијанских грађана у Венецији покушава својим акцијама и демонстрацијама да „спасе град од продаје“. И пре пандемије, Венеција је продавала саму себе туристима, а данас све више онима који желе да је купе.

Италијани одлазе у околна места док на „Острву“, како зову Венецију, остаје само још онај ко то финансијски може да издржи.

„Туризам је дрогирао систем, овај град је потребно потпуно реконструисати“, кажу његови грађани. Баш попут песме познатог италијанског кантаутора Франческа Гучинија: „Јер ће слатку опсесију својих последњих тужних дана, Венеција продати туристима“. Којих у овом моменту још нема.

број коментара 0 Пошаљи коментар