Зашто Поречанка у дућану нуди све осим бакалара

Одмах по доласку на аутобуску станицу у Поречу суочен сам са две пријатне ствари – близу станице је негован парк, а иза њега Улица Радета Кончара.

Шта закључујем из тога? Пореч је, као и други истарски градови у којима сам бивао, спреман да негује своје паркове и – судећи по томе да је задржао имена улица из југословенског периода – није оболео од југофобије и србофобије.

Лево је Обала Маршала Тита, а право је, за само пет минута хода, Трг слободе са Црквом госпе од Анђела.

Медитерански празник

Улицом Декуманус – једном од две главне улице које су у лице града уцртали староримски градитељи – полазимо у градско језгро које се језичком полуострва пружило у море.

Пореч спада у градове који свој шарм дугују Венецији јер је Млетачка република овде била господар све до своје пропасти. То значи да је слична врста лепоте посејана све до Крфа.

У Поречу та венецијско-медитеранска патина стоји на староримским и византијским темељима, а оверена је доцнијим аустроугарским смислом за ред.

Од градских зидина остало је неколико кула. Најпре пред нама искрсава Петоугаона кула из 1447. Онда се Улицом Декуманус нижу фасаде из прохујалих епоха. Са леве и десне стране нижу се сеновити пролази и каменом поплочане, уске улице, глатке услед корака бесконачног низа генерација. Застајем испред Готичке палате из 1473. Сјај тадашњег Пореча видљив је на прочељу ове камене даме.

Уствари, нису то појединачне грађевине које вам голицају машту и заводе древним обрисима.

Свеукупност уских уличних кањона, који су као жлебовима правилно уклопљени једни у друге, сав тај камен унаоколо, клесан и слаган људском руком по идејама старијим од свега у модерним мегаполисима, подсећа ме на то да је ово још једна празнична тачка Медитерана, део обале на којој је рођено најбоље што Европа има.

Истарска Византија

Главна линија кретања туриста овом улицом ломи се на десну страну Улицом Светог Елеутерија јер се након двестотинак метара, на њеном крају, налази портал Еуфразијеве базилике.

Мало ко би у 21. веку овако далеко од Цариграда, на северу Јадрана, очекивао бисер византијског градитељског наслеђа, уврштен у листу светске културне баштине.

Базилика је за сунчаних летњих дана под опсадом туриста. Настала је у шестом веку, за време цара Јустинијана Првог, али подни мозаици су из петог века – сачувани су и интегрисани у нову цркву. Ранохришћанска византијска уметност се овде открива у својој раскошној чедности – најстарији фрагменти мозаика су из трећег века.

Бискуп Еуфразије је заслужан за обнову цркве, био је склон Цариграду, а несклон Риму, мада то тада није имало ону расколничку димензију коју подела на источно и западно хришћанство добија пет векова касније.

Базилика је настала на месту старије цркве у којој је почетком четвртог века сахрањен главни поречки светац – Мавр Поречки. Епископ града по имену Парентиум – каснијег Пореча – умро је мученичком смрћу у доба римског прогона хришћана.

Њега људи из Пореча и околине доживљавају као свог адвоката код највише инстанце, па молитва посвећена њему почиње речима: „Моли за нас Свети Мауро. Да достојни постанемо обећања Кристових!“

Девојка и мула

Овај град је одавно опеван на венетском дијалекту. Тај језик је можда могао постати стандардни италијански али није – Венецију је уништио Наполеон 1797. године па њен језик више није служио као комуникационо средство морске управе на Медитерану.

Ипак, још значајнији разлог јесте то што су на тосканском дијалекту стварали Данте Алигијери, Ђовани Бокачо и Франческо Петрарка.

Трговачка велесила Венеција није имала тако блиставе књижевне домете, па је тоскански постао основа стандардног италијанског. Али на венетском се и даље певало, псовало и ћаскало у некадашњим млетачким лукама, па и у Поречу.

Песма чију мелодију знају сви од Венеције до Дубровника и Боке зове се La mula de Parenzo – Девојче из Пореча. Овде се показује дастична разлика између италијанског и венетског – нежна „девојка“ на венетском (la mula) је на италијанском – мула, потомак магарца и кобиле.

Песма стара два века остала је омиљена разбибрига истарских рибара и тршћанских лучких радника. Текст говори о девојци која је отворила дућан где је продавала све осим бакалара. Уз обавезно рефренско питање – зашто ме више не волиш?

Мада једни кажу да је песма пуна двосмислица и ласцивно-вулгарних асоцијација, други сматрају да је пронела славу Пореча Медитераном.

У ова два века песма је певана уз више текстова, један је био романтичан, други сатиричан, трећи двосмислен и на ивици вулгарности. Пореч је хтео да овековечи лепу Поречанку, песму која је преживела све катастрофе и ратове, размишљало се о споменику, један градоначелник га је хтео, али не таквог каквим га је замислио вајар, па је то стављено на лед, други градоначелник је одрмзнуо идентитетно-туристички пројекат споменика.

Ја сам Пореч посетио пре ових локалних размирица, па уствари и не знам да ли Девојче из Пореча окамењено стоји ту негде, где сам се пре неку годину искрцао из аутобуса.

Поштено је да кажем да га нисам видео. И да ми је жао.

Поречка Грбавица

Пореч је претурио низ катастрофа преко главе – земљотреси и ратови, заразе. Богат град са неколико хиљада становника сводио се у лошим временима и на свега неколико десетина живих душа. Једном су га опљачкали и спалили Ђеновљани, једном су у опустели град дошле избеглице са Крфа. Један од највећих ломова је свакако бег скоро целокупног италијанског становништва после припајања Истре Југославији.

С временом је Пореч успео да се опорави – постао је јак туристички центар, на чију се обалу у сезони знало слити и по 70.000 туриста. Тиме би се број становника у сезони увећао за више од четири пута.

И у таквом Поречу се певала песма La mula de Parenzo. Верзија Лидије Перцан је од 1976. поречки евергрин. У конобама су радије певали подругљиву верзију: La goba de Parenzo – Грбава Поречанка.

Истарски књижевник и новинар Драго Орлић је реконструисао причу о стварном лику грбаве проститутке која је између светских ратова војницима и морнарима нудила сексуалне услуге у Поречу – да би школовала дете. И она је са осталим италијанима после Другог светског рата избегла према Трсту, где јој се губи сваки траг.

Седамо на клупу у парку одакле посматрамо медитеранско растиње и звоник базилике. Унаоколо је мирније него на главним пешачким рутама. Бискуп Јурај Добрила, по којем је парк добио име, био је близак са Штросмајером, заступајући идеје народног препорода и супротстављајући се италијанизацији.

Његово попрсје усред парка. Добро је да га се овде сећају по добру. Остаје ми да се задивим Романичкој кући из 13. века. Њу су крајем Другог светског рата промашили савезнички бомбардери уништивши овај део старог Пореча. Дрвени балкон на другом спрату кући даје изглед оријенталног чардака. Дограђен је тек у 18. веку.

Палата Зукато (Zuccato) са готичким прозорима и обавезним палмама испред прочеља очарава ме непролазним смислом за пропорције, љупкошћу. Први спрат од камена, други од опеке. Помало ми је смешно што ова господска грађевина носи име које у преводу са италијанског значи – бундева.

Вегански Пореч

Могао бих набрајати још доста виђеног, додирнутог, намирисаног, одслушаног. Али када сам већ у мислима стигао до бундеве, дошло је време да и чуло укуса дође на своје. Враћамо се Обалом Маршала Тита, лаганом шетњом уз море, па на Трг слободе.

По препоруци скрећем лево код поште, па десно у Улицу Јоже Шурана. И већ се налазим пред бистроом „Арта“ (Artha). У Поречу се осећам толико посебно да ме привлачи вегетаријанска и веганска кухиња коју нуди овај бистро, баш хваљен на друштвеним мрежама. Арта је један од четири циља хиндуизма – означава благостање.

Башта је мала и помало нагнута према центру. Сунце залази за поречке кровове. Ожујско пиво шапуће пеном у чаши. На сто излази вегетаријанска плата за двоје. У чуда планете спада могућност да се од тофуа, тапеха, хумуса, цвекле и сличних ствари направи уметничко дело. Тако је изгледало ово чудо, таквог је укуса било.

Још једна јединствена ствар по којој ћу памтити Пореч.