Од казана, вирова и гајтана, до јунака који се успео у небо – три приче Кукавице

Прича прва - За петама Нијагари

Почетком двадесетог века, чувени професор Велике школе у Београду Ђорђе Станојевић, пријатељ Николе Тесле, обилазио је Србију и изучавао хидроенергетске потенцијале наших река, па оних у окриљу Кукавице. 

„Станојевић је закључио да водопад Вучјанског потока у близини Вучја, који пада са висине веће од 100 метара у неколико скокова, и који носе назив Дев Казан, Ђокин Вир, може да да снагу од 500 парних коња", објаснио је за Портал РТС-а, Небојша Димитријевић из Народног музеја у Лесковцу. 

На инсистирање неколико угледних грађана Лесковца, Станојевић је урадио студију која је показала исплативост кроћења немирне планинске реке пуне вирова.

У циљу спровођења студије у дело, 1901. године основано је Лесковачко електрично друштво А.Д. на челу са Глигоријем Јовановићем председником лесковачке општине, Лазаром Јосимовићем председником првостепеног суда и трговцем Костом Мазнићем.

„Одмах после оснивања, откупљене су две воденице које су се налазиле на најпогоднијем и најбржем делу тока Вучјанке. Изградња хидроцентрале и канала поверена је француском предузимачу Јосифу Гранжану, који је своје искуство стицао на подизању прве српске хидроелектране на реци Ђетињи", додао је Димитријевић, археолог, писац и локални хроничар.

Хидрелектрана је почела са радом свечано 24. децембра 1903. године - симболично на дан када је 26 година пре тога Лесковац ослобођен од Турака.

За потребе преноса електричне енергије подигнут је и први далековод у Србији од Вучја до Лесковца. 

„Специфичност електране је канал дужине 950 метара који је делимично укопан у стену, и који доводи воду до водне коморе изнад централе где се вода акумулира и путем цеви преноси под веома оштрим углом до турбина које дају електричну енергију. Хидроелектрана је почела производњу са два хидроагрегата трофазне наизменичне струје немачког произвођача „Сименс-Халске"од по 144 КW. Између два светска рата, због пораста броја становника, али и убрзаног развоја индустрије у Лесковцу, јавила се потреба за већом количином енергије. У ту сврху је хидроцентрала проширена и додат јој је још један хидроагрегат јачине 640 КW", каже Димитријевић. 

Хидроелектрана и данас производи електричну енергију захваљујући оригиналним турбинама из 1903. и 1931. године због чега ју је 2005. године Међународни институт инжењера електротехнике и електронике (Institute of Electrical and Electronic Engineers) уврстио у „Листу објеката, проналазака и достигнућа од општег значаја за развој и историју електротехнике у свету".

Поређења ради, хидроелектрана по Теслином принципу на Нијагари почела је са радом 1896. године. Дакле, само је седам година тада Америку делило од малог Вучја. 

Хидроелектрана на реци Вучјанки, на 17 километара од Лесковца, живи је тестамент упорности и визије будућности Лесковчана, а данас је подручје око хидроелектране популарно излетиште, нарочито због лепота вирова у кањону Вучјанке, познатих као Ђокини вирови, који су мелем за око, ухо, али и плућа. 

Горњи вир под водопадом високим девет метара, широк је 15 метара.

Вода из њега истиче доњим водопадом у доњи вир широк око 20 метара.

Хук воде, благо сунце и специфично вајарство природе неће Вас оставити равнодушним.

Прича друга - Шверц на коњима из Бугарске са потковицама „наопачке"

Ако је хидроелектрана Вучје завештање лесковачке визије будућности, онда је оближњи Музеј текстилне индустрије у Стројковцу - завештање лесковачке упорности и домишљатости да ту визију остваре. 

Лесковачки индустријалци закупили су стару воденицу из времена Турака, и у њој 1884. године пустили у рад машине за производњу гајтана чиме је ударен темељ чувене лесковачке текстилне индустрије.

Реком Вучјанком тече вода која је једна од најмекших у Европи, била је идеална за испирање вуне која се користила у производњи гајтана. 

„За потребе те прве фабрике гајтана, Лесковачни су из Карлова у Бугарској прошверцовали машине тако што су их ноћу натоварили на караванима, а коњима окренули потковице наопако да би заварали потеру", дочарао је сналажљивост Лесковчана Димитријевић.

„Прве машине или тада звани чаркови, покретане су снагом воде па је због тога и за производни објекат изабрана воденица испод које је пролазио поток", објашњава Димитријевић који годинама, између осталог, истражује корене индустријализације лесковачког краја, и чији радови дочаравају јужњачке приче из епохе и пре времена када су овде Турци имали своје хамаме, сараје, хареме... 

Музеј у Стројковцу јединствен је објекат те врсте на нашим просторима.

Неке од изложених машина још могу да се пусте у погон, а може и да се седне на троношце у доњем делу воденице-фабрике, где су некада газде одмарале уз чај или ракију.

Прича трећа - Скобаљић Град и турски колац

Према легенди из лесковачког краја, планина Кукавица је добила име након боја на Косову када су се на њу сколониле жене, мајке, удовице, и сестре палих српских војника оплакујући јунаке и „кукајући" за својим најмилијма.

На једном од њених врхова, над кањоном Вучјанке, налазе се остаци српског средњевековног утврђења - Скобаљић град, који је добио име по славном заповеднику Николи Скобаљићу, витезу деспота Ђурађа Бранковића.

„Никола је у бици код Бање септембра 1454. године, на челу српске војске поразио бројнију турску војску и то је вероватно последња самостална победа Срба над Турцима пред пад деспотовине. Моћни султан Мехмед Други Освајач, увређен овим поразом, лично је стао на чело још веће војске и новембра исте године у бици код Трепање поразио је Николу и ухватио га живог", објашњава Димитријевић. 

„Као опомена онима који се успротиве моћном султану, Никола је набијен на колац чиме је постао, ако не први Србин кажњен на овај начин, онда први Србин познат именом који је дочекао такав суров крај свог живота", додао је Димитријевић из лесковачког Народног музеја.