У експерименту на свињама, научници успели да продуже функције ћелија после смрти животиња

Истраживачи су развили систем који су назвали ОрганЕкс који омогућава да кисеоник поново проциркулише кроз тело мртве животиње и на тај начин очувају ћелије и неке органе и после срчаног застоја.

„Ћелије су финкционисале сатима након што је требало да престану да раде“, каже проф. др Ненад Шестан, неуролог и професор компаративне медицине, генетике и психијатрије на Универзитету Јејл, који је руководио студијом.

„Ово нам говори да се одумирање ћелија може зауставити, а њихова функционалност је обновљена у више виталних органа. Чак и један сат након смрти“, навео је Шестан.

Резултати истраживања су објављени у часопису Nature.

Систем ОрганЕкс упумпава течност звану перфузат, помешану са крвљу, кроз крвне судове мртвих свиња. Перфузат садржи синтетички облик протеина хемоглобина и неколико других једињења и молекула који помажу у заштити ћелија и спречавању стварања крвних угрушака.

Шест сати након третмана ОрганЕксом, тим је открио да су одређене кључне ћелијске функције биле активне у многим деловима тела свиња – укључујући срце, јетру и бубреге, и да су неке функције органа обновљене.

Ови резултати се надовезују на истраживање које је исти тим објавио 2019. године у коме је коришћен сличан експериментални систем под називом БрејнЕкс који је испоручивао вештачку крв у мозгове свиња, спречавајући деградацију важних неуронских функција.

Како би се истраживање могло применити на људе?

Иако је истраживање још увек у изузетно раној фази и веома експериментално, истраживачи су рекли да се надају да би се њихов рад на свињама на крају могао применити на људе, првенствено у смислу развоја начина да се продужи временски оквир за трансплантацију. Тренутно снабдевање органима је изузетно ограничено, са милионима људи широм света који чекају на трансплантацију.

„Мислим да технологија пружа огромне могућности како бисмо повећали нашу способност да очувамо органе након што буду уклоњени од донора“, наводи коаутор студије, проф. Стивен Летам, директор Интердисциплинарног центра за биоетику Универзитета Јејл.

„Можете узети орган од преминулог донора и спојити га на перфузиону технологију, а затим ћемо можда моћи да га транспортујемо на велике удаљености током дужег временског периода како би стигао до примаоца коме је потребан“, објашњава Летам.

Истраживачи су јасно ставили до знања да њихова истраживања не значе да у било ком смислу враћају свиње у живот, као и да ће бити потребно више посла да се схвати да ли су органи употребљиви за трансплантацију.

„Не можемо рећи да је ова студија показала да је било који од третираних органа ових свиња, спреман за трансплантацију у другу животињу, не знамо да ли сви функционишу. Оно што смо ми посматрали је пре свега ћелијски и метаболички ниво функционисања“, објаснио је Летам.

„И нисмо ни близу тога да можемо да кажемо: 'О, мој Боже, вратили смо живот не само овој свињи, већ било ком од појединачних органа'. То још увек не можемо да кажемо. Још је прерано“.

Велика могућност примене

Истраживање има потенцијал да доведе до нових стратегија лечења људи који имају срчани или мождани удар, сматра др Роберт Ј. Порт са Универзитетског медицинског центра Гронинген у Холандији.

„Могло би се замислити да би систем ОрганЕкс (или његове компоненте) могао да се користи за лечење људи у хитним случајевима. Треба напоменути, међутим, да ће прво бити потребно више истраживања како би се потврдила безбедност компоненти система у специфичним клиничким ситуацијама“, напомиње проф. Порте, који није био укључен у истраживање.

Међутим, проф. Летам наглашава да је таква могућност „прилично далеко“.

„Ова идеја о повезивању особе која је претрпела исхемијски шок, знате, некога ко се утопио или је имао срчани удар, мислим да је прилично далеко. Оно на шта би могли са сигурношћу да рачунамо је могућа краткорочна употреба како би се сачували органи за трансплантацију“.

Ово истраживање је такође, помогло научницима да боље разумеју сам процес смрти – нешто што је релативно недовољно проучавано, наглашава професор Шестан.

„Оно што смо показали... је да се масовно одумирање и престанак функције ћелија не дешава тако брзо да се не може спречити, или евентуално исправити“, истиче Шестан.