Како је Хaнс Бергер у потрази за телепатијом дао важан допринос модерној медицини

Суочавање са смрћу навело је Ханса Бергера да трага за машином која би могла да „прислушкује" мозак. 

Године 1893, када је имао само 19 година, Бергер је пао са коња током маневарске обуке у немачкој војсци и умало није био прегажен. Тог истог дана, његова сестра, која је била километрима далеко, имала је лош предосећај о Хансу. Желећи да сазна да ли је све у реду, наговорила је оца да пошаље телеграм.

Млади Бергер је сматрао да то није била случајност: касније је написао да је то био пример „спонтане телепатије". Био је уверен да је мисли, које су му се јавиле у страху од смрти – некако – пренео на сестру.

Зато је одлучио да студира психијатрију и започне истраживање – на који начин би мисли могле да се преносе међу људима. Трагање за научном основом телепатије било је неуспешно. Међутим, у тој потрази Бергер је дао један од кључних доприноса модерној медицини и науци: захваљујући његовим истраживањима данас имамо електроенцефалограф, уређај који очитава електричну активност мозга.

Први пут је успешно коришћен 1924. године – када су очитане кратке повезане линије које се крећу на неправилан начин. Оне су представљале електричну енергију створену у нервним ћелијама мозга.

ЕЕГ је тако постао незаменљив клинички алат. Може уочити нападе, пратити сан, и чак помоћи у одређивању мождане смрти. Такође, донео је фундаменталне увиде у то како мозак функционише, откривајући детаље о можданој активности у разним фазама.

Године 1929. Бергер је коначно објавио своје резултате. Едгар Адријан, истакнути научник и нобеловац са Универзитета у Кембриџу, био је дубоко скептичан према Бергеровим налазима и поновио је експерименте. Међутим, пошто је утврдио да су налази тачни, почео је да сарађује са њим.

Ипак, прича о Хансу Бергеру има трагичан крај. Уочи Другог светског рата био је збачен са истраживачке позиције на Универзитету у Јени, у Немачкој, и приморан на рад у старачком дому. Био је уверен да има фатално срчано обољење, а борио се и са тешким обликом кожне инфекције. Након дуже депресије, Бергер је извршио самоубиство 1941. Годину раније, Адријан га је номиновао за Нобелову награду за физиологију или медицину, али те године није додељена ниједна награда.

Бергер је на крају написао да таласи које је открио не могу да објасне психички трансфер који је тражио; његови таласи нису могли да путују довољно далеко да стигну до његове сестре. Међутим, одјеци те идеје таласају и данашњи свет, у коме смо сви тренутно и дигитално повезани.