Да ли је човечанство спремно за заражавање вакцином

Овакво решење звучи превише добро, зар не? И ту лежи главни проблем, истичу научници у новом есеју објављеном у часопису Сајенс (Science).

Самопреносиве вакцине су потенцијално опасне и тешко би било прецизно управљати њима, јер су „генетички превише нестабилне да би биле безбедно и предвидљиво коришћене ван контролисаних услова лабораторије“, наводе аутори, које предводе Филипа Ленцос са Краљевског колеџа у Лондону и Гај Ривс са Института за еволутивну биологију „Макс Планк“.

И нису усамљени у оваквом размишљању. Пре свега, њихово упозорење је засновано на доказима који се прикупљају деценијама. Резултат таквих вакцина могло би да буде „рискантно испитивање на лабораторијски узгојеним вирусима“ и могло би да доведе до њиховог коришћења на становништву без претходно успостављених правила.

„Испитивање самопреносивих вакцина наставља се упркос мањку нових информација које би убедљиво потрле успостављене норме у вирусологији, еволутивној биологији, развоју вакцина, међународном праву, јавном здрављу, процени ризика и другим дисциплинама“, кажу научници.

Заражавање вакцином

Вакцине које се шире као болест су недвосмислено моћан концепт. Могле би да се користе да заштите животиње од болести и/или да их спрече од развијања и ширења вируса опасних по људе.

У 2020. години биолози Скот Нуисмер и Џејмс Бул, са Универзитета у Ајдаху, заговарали су овакав приступ у студији објављеној под именом Self-disseminating vaccines to suppress zoonoses.

Прилагођавајући заразну моћ вируса, научници би могли да створе биолошке агенсе који би се брзо ширили међу циљаном популацијом, са вирусима који би обављали специфичне задатке, попут вакцинације (односно имунизације) или стерилисања инвазивних врста.

Крајем осамдесетих година, аустралијски стручњаци испитивали су лабораторијски модификоване, заразне вирусе са циљем да истребе инвазивне врсте лисица, мишева и зечева.

Последично, и засигурно изузетно контроверзно, таква стратегија би могла да се примени на вакцинисање људске популације, наводе и упозоравају научници у есеју.

Како се даље истиче, интересовање у биотехнологију је значајно порасло последњих година, а многе националне здравствене службе спроводе програме да би истражили широк спектар могућих примена.

Време је да притиснемо кочницу

Ленцос, Ривс и њихове колеге истичу да је време да се мало зауставимо и размотримо последице таквих испитивања, као и све „покретне делове“, односно варијабле, потребне да се такав концепт примени у пракси.

Још није познато, како кажу, да се такви вируси могу ограничити или одстранити из околине једном када се ослободе. Додатна брига је ко би био одговоран за биолошку контролу таквог агенса уколико би вирус почео да се понаша на неочекиван начин.

Бул, коаутор студије у прилог настављању истраживања у овом пољу биотехнологије објављене 2020. године, каже да аутори новог есеја имају оправдане страхове, као и да се у потпуности слаже да је строго надгледање и контролисање истраживања од суштинске важности, додајући да је информисање јавности и њен пристанак пресудан.

„Све док не спроведемо прелиминарне студије о преносивим вакцинама (у контролисаним срединама), нећемо имати довољно доказа на основу којих можемо да проценимо ризике и предности. Тренутни радови испитују теоријске могућности, од којих многе неће бити примењене у пракси, а даља испитивања би могла да покажу и да потенцијално никада неће бити безбедне за примену“, наводи Бул у одговору за портал Гизмодо.