Како су штампани медији, новинарско ривалство и идеје панславизма утицали на позадину Првог српско-турског рата

У другом делу разговора са проф. др Алексејем Тимофејевим, аутором изложбе „Повратак генерала – 145 година од доласка руских добровољаца у Србију“, сазнајемо не само о водећим учесницима Српско-турског рата него и о панславистичком покрету и рефлексијама на догађаје из седамдесетих година 19. века.

Како су штампани медији преносили догађаје и писали о збивањима на Балкану?

– То је тренутак када штампа прелази из информативне у илустративну форму. Фотографија постоји као медиј већ скоро пола века. Међутим, тек тада постаје масовније коришћена у листовима. То штампу није поскупљивало, а фотографија је постала приступачна обичним дневним медијима. Први пут се долази до веома квалитетних фотографија учесника догађаја, места, терена (ако до тада имамо махом фотографије људи у кабинетима, то је значајан помак).
С друге стране, штампа први пут објављује бројне илустрације које су професионални цртачи слали са терена. Један од њих је Василије Поленов, чија је изложба ових дана представљена у ПТТ музеју. Био је велики руски уметник, добровољац, ратни извештач, касније академик који се борио на страни Срба у Првом српско-турском рату. Његове илустрације предела, људи, тврђава дочаравају слику дешавања и данас имају непроцењиву вредност.

Да ли је долазило до злоупотребе информација са терена? Колико су тадашњи листови били објективни?

– Постоји анегдота: када је један добровољац стигао у Београд, био је боље обавештен о дешавањима на терену него људи који су седели у самом граду. Међутим, било је и злоупотребе у преношењу информација са терена. Ми смо данас на то навикли, али тада се први пут радило о рату где има више новинарских ставова иза којих се крило и геополитичко ривалство. Бројни новинари - аустријски, енглески, француски – били су доста критични према руској, панславистичкој акцији, и онда су тежили да пронађу материјал за критику.
С друге стране, део руског друштва либералније оријентације такође је критички био расположен према панславистичком деловању и они су објављивали сличне чланке; преносили су их из европске штампе или су слали своје новинаре на терен. И услед тога долази до конкуренције, тј. новинарске борбе између једних и других.

Све док је то било чисто ривалство, једна разумљива интелектуална борба, било је прихватљиво. Међутим, то је прешло у личне ставове и ширење неистина, на пример, о самом Черњајеву. Из једног сачуваног писма, које можемо да видимо на изложби, сазнајемо да је, кад се вратио у Москву, намеравао да издавача Крајинског изазове на двобој уколико овај не престане да шири клевете и неистину о њему и руским добровољцима.

На изложби су приказане фотографије руских добровољаца и медицинских радника, српске војске, народа, затим скенови литографских портрета генерала Черњајева у руској и српској униформи и других истакнутих учесника. Шта би се још требало истаћи?

– Представљени су и скенови докумената о подизању споменика руским добровољцима на брду Рујевици код Алексинца, илустрације које описују погибију пуковника Николаја Николајевича Рајевског, познатог по томе што је Толстоја инспирисао за лик Вронског у роману „Ана Карењина"; затим службена писма, збирке песама посвећене руским добровољцима у Србији и друго. Скенирани документи потичу из личне архиве генерала Михаила Черњајева, која се чува у Државном историјском музеју у Москви, као и карте, фотографије и литографије. Изложбу допуњују илустрације из приватне збирке руске штампе – у оригиналу и скениране.

Пре доласка у Србију генерал Черњајев је већ имао велико борбено искуство и био је заговорник идеја панславизма. На који начин се идеје тог покрета прожимају са збивањима у овој историјској причи?

– Пре свега, да ли у том тренутку говоримо о панславизму из генерације Черњајева, руских националних делатника из друге половине 19. века, или о славенофилима из прве половине 19. века? У сваком случају се говори о идеологији која не уједињује све Словене, него православне Словене – то је основна парадигма о којој причају. Била је у питању дубока верска подлога ратних операција. Крајем 19. века постоји само једна независна православна словенска држава – Русија.

То је био романтизирани приступ о односу према Словенима, занемаривање међусловенских конфликата који постоје и који су букнули након Источног рата, првог међусловенског рата у 19. веку; српско-бугарског рата, Другог балканског рата, па у току Првог светског рата неки Словени су се нашли на страни која је супротна Русији и најзад, све је то касније урушило слику крајем 20. века, када је дошло до бројних конфликата међу словенским народима на Балкану.

Словенску борбу против османског угњетавања уочи Првог српско-турског рата подржавали су и највећи умови Русије тога доба?

– Међу њима – композитор П. И. Чајковски је компоновао Словенски марш, а писац Ф. Достојевски је писао: „Словенска акција, шта год да се деси, треба коначно да отпочне, а без Черњајева не би добила такав развој. Срби ће се сећати Руса који су положили своје животе (...) Из руске крви проливене за њих, израшће нова храброст. Једног дана увериће се да је руска помоћ била нематеријалне природе (...)"

Треба рећи и то да на страни Срба није било само руских добровољаца већ и италијанских, пољских, енглеских, румунских. Као и из Канаде, Сједињених Америчких Држава. Али по броју официра, војника и медицинара – руских добровољаца било је највише. С друге стране, на турској страни је такође било не само припадника истог народа него и енглеских, француских, немачких инструктора. На крају крајева, Османска империја је опстала захваљујући подршци коју је добијала од Француске и Енглеске у 18. и 19. веку. Регуларна војска Османске империје, која је и победила у том рату, ослањала се на немачке инструкторе, немачку артиљерију, наоружање. У питању је било ривалство две неравномерне снаге – велике Османске империје и мале аутономне Кнежевине Србије – али су добијали помоћ са различитих страна. Османска застава збачена је са Београдске тврђаве на почетку Српско-турског рата и од тада се више никада није уздигла на њеним зидовима. Тим гестом најављене су велике промене на геополитичком плану. Друштво „бивших руских добровољаца" окупљало се на свечаним парастосима у Русији све до почетка Првог светског рата. Године 1913. Одбор за помоћ Србима „М. Г. Черњајев", формиран у Санкт Петербургу, прикупио је средства у вредности 44,72 кг златника, која је упутио у Београд за помоћ рањеницима и сирочади.

Сећање на генерала Черњајева дуго су чували његови саборци из Русије. Топао однос према руским добровољцима и генералу Черњајеву изразио је митрополит Михаило (Јовановић) 1881. године речима: „Име Ваше као патриоте и хероја Русије остаће запамћено у Србији".
Касније, сећање на подвиг добровољаца, патриотска осећања и словенски дух у руском друштву подстакли су царску владу у Русији да пружи подршку Србији у лето 1914. године (на почетку Првог светског рата).