Покренут пројекат „Желим. Хоћу. Могу.“ који подстиче жене да буду активније, слободније и здравије

Београдски тркачки клуб постоји десет година и за све то време највише ради са женама, те су тако закључили шта жене највише кочи да се активно баве трчањем.

„Хтели смо да те изговоре не третирамо као препреке већ као реалне проблеме жена. Ти проблеми су углавном стид, кривица и наметнуте нереалистичне слике идеалних жена. У први план смо ставили тело обичних жена којима није посао да вежбају. Желимо да тренирање виде као један вид здравог исказивања рада на свом телу“, каже Тијана Попадић, менаџерка кампање „Желим. Могу. Хоћу.“

Циљ пројекта је да промени однос жена према тренирању.

На сајту https://zelimhocumogu.com/ биће мноштво вежби које ће жене моћи бесплатно да гледају, и самим тим, да вежбају и код куће или да се укључе у неку од група, а у плану је и организовање различитих догађаја широм Србије.

„Биодерма је бренд заснован на биологији коже. Гајимо поштовaње према томе да се сви осећају угодно у својој кожи, а самим тим и у свом телу. Заступамо идеју да сви имају право на различитост и избор, а право на избор је слобода. Подршка овој кампањи је природан наставак те приче“, истиче Маја Николић, маркетинг менаџерка Биодерме.

Она каже да је најтеже и најбитније направити први корак, а да ће са сваким следећим кораком који направе, поштовање које жене имају према себи само расти. Поводом овог пројекта, за гошће су на догађају биле обезбеђене и мини-радионице нордијског ходања и трчања.

Нордијско ходање као физичка активност настала је на Скандинавском полуострву крајем седамдесетих година. Постоји спорт који се зове нордијско скијање (када људи трче са скијама по снегу), али преко лета нема снега, па су ти скијаши морали некако да тренирају. Онда су кренули да ходају са штаповима узбрдо-низбрдо и на тај начин су одржавали форму. Људи који су их посматрали пробали су да опонашају њихове покрете.

„Код нас је овај тренинг стигао крајем 2019. године и велику експанзију је доживео 2020. године. Када сам повео прву групу испред школе нордијског ходања Београдског тркачког клуба на Ади Циганлији, било нас је око педесетак. Када су нас угледали, људи око нас су мислили да су Словенци дошли у Београд“, присећа се анегдоте Драгољуб Милосављевић, директор Београдског тркачког клуба.

Данас се процењује да има између 400 и 500 нордијских ходача у Београду. За бављење овим спортом не постоје ограничења - њиме се баве људи различитог узраста, пола и физичке спремности, нити је битно имате ли неких здравствених проблема. Нордијско ходање прија апсолутно свима.

„Разлика између нордијског и обичног ходања јесте ефекат који штапови стварају, они нам праве додатно оптерећење у рукама. Кад год загребете штапом подлогу, постоји повратна реакција која нам активира мишиће руку, раменог појаса, груди и леђа. Самим тим наш организам и физиолошки ради интензивније“, каже Драгољуб.

Осим нордијског ходања, званице су могле да испробају и трчање, јер чак и за нешто што нам делује тако рутински, постоји одређена техника како би се избегле повреде и повећао учинак тренинга.

„Прво што учимо људе у нашој школи је да трче полако. Не идемо до свог максимума већ неких 70 до 80 одсто, па након тренинга и даље имамо снаге. И најбитнији је континуитет у тренирању како би се тело адаптирало да бисмо касније могли да тренирамо све више. Битно је у оквиру трчања убацити и тренинге који су активација мишића, снаге, истезање, и слично“, каже Иван Раденковић, тренер Београдског тркачког клуба.