Размере археолошког криминала на територији Србије су застрашујуће

Један од водећих светских стручњака за трафикинг културне баштине др Семјуел Ендру Харди, правник и археолог, годинама прати комуникације археолошке мафије Југоисточне Европе, а резултате је објавио у научном раду под именом Није незаконито ако те нико не види.

Све чињенице које се наводе у овом раду археолозима у Србији су одавно познате, наглашава Адам Црнобрња, председник Српског археолошког друштва, али се нада да ће и полицији, тужилаштву и судовима бити од користи јер је професор Харди развио јединствену методологију.

„То му није први рад на ту тему. Обрађивао је и Блиски исток и Анадолију, а сада се концентрисао на простор бивше Југославије. Кренуо је да јединственом методологијом истражи колико је присутна продаја, најава продаје организованих група у виртуелном свету када је у питању трагање за благом, како се то популарно зове. Оно што људи најчешће препознају је трагање метал детекторима. Међутим, и то је само врх леденог брега. Харди је дубински истражио и групе на Фејсбуку, Инстаграму, чак се пробио и у неке затворене форуме“, напомиње Црнобрња.

Како заштитити археолошко наслеђе

Међутим, ова тема се не тиче само продаје и препродаје археолошког блага које је неко илегално пронађено детектором за метал. Оно због чега је пре свега забрањен овакав вид трагања у готово свим земљама, а и тамо где је дозвољен под врло строгим условима, као што је Велика Британија, дошло се до закључка да даје јако лоше резултате, јер је циљ да се сачува археолошко наслеђе, а свако ко извади било који комад, уништава шири контекст и онемогућава археолошко тумачење локалитета.

Закон о културним добрима Републике Србије не забрањује експлицитно употребу детектора, али дефинише ко сме да ради археолошка истраживања и под којим условима. То су институције заштите – музеји и заводи; два факултета који имају одељење за археологију – Филозофски факултет у Београду и Новом Саду; Археолошки институт и још неколико института.

„Да бисмо вршили било каква археолошка истраживања, чак и без ископавања, на пример, геофизичку проспекцију терена, и за то је потребна дозвола, и то дозвола Министарства културе и информисања. Међутим, у пракси се показало да ни полиција у свим деловима Србије није упозната са тим ко може да врши археолошка истраживања. Иначе, закон то дефинише као кривично дело. Ако било каква неовлашћена археолошка истраживања вршите било где, казна је од шест месеци до три године затвора, а ако се то ради на културном добру, онда је казна од једне до пет година“, наглашава саговорник Бојане Марковић.

Нажалост, број покренутих кривичних поступака је далеко мањи него што би требало, а још мање је осуђујућих пресуда, мада их има.

Црно тржиште цвета на интернету

Археолошки артефакти се продају масовно преко разних интернет продавница, о чему сведочи и број заплена које врши царина при поштама, а чиме се професор Харди бавио.

„У Србији, где није радио анализу, у локалним интернет продавницама, као што су Лимундо, Купиндо или Купујем–продајем, могу да се нађу хиљаде и хиљаде предмета. Само када се обави мала систематизација, лако се уочава да се одређени људи тиме баве систематски и дуги низ година“, напомиње археолог.

Међу предметима који се нуде углавном се налазе средњовековни бронзани прстенови, милитарије из 19. и почетка 20. века, али и јако вредни предмета из периода Рима, Византије или праисторије.

Организовани криминал

„Не користе се само метал детекторима, дешава се и да прекопавају читаве археолошке локалитете тако да се на тржишту појављују и глинене винчанске фигурине. На тај начин они вам односе вашу прошлост. Краду вам од могућности прављења неког будућег идентитета. А са друге стране, односе вам и економску добит. Када ови предмети стигну до аукција то доноси добит некој другој држави“, наводи Адам Црнобрња.

Предмети које је истраживао професор Харди и оно што археолози могу да открију на друштвеним мрежама и различитим интернет продавницама су предмети ниже вредности које купују ситни колекционари и који нису били интересантни да уђу у ланац продаје ван земље.

Једини начин да се стане на пут оваквом виду трговине је сарадња са полицијом. Вреднији предмети доспевају у посебне ланце трговине и ту престаје оно што се зове заштита културног наслеђа и почиње озбиљан полицијски и тужилачки истражни поступак као за сваки други организовани криминал.