Да ли је природна селекција и еволуција гена за људе ствар прошлости

Према овом новом концепту, еволуцији за пренос повољних особина више нису потребне генетске мутације. За предност у преживљавању довољна су нам научена понашања која се преносе кроз културу.

Ова, такозвана, културна еволуција обликује судбину човечанства снажније од природне селекције, тврде научници.

„Када вирус нападне неку врсту, она обично отпорност на њега стиче путем генетске еволуције“, каже за портал Лајв сајенс биолог Зак Вуд са Универзитета у Мејну. Овакве еволутивне промене трају дуго, а током њих слабији умиру, а само они који преживе успевају да пренесу своје гене.

Али данас углавном нема потребе да се генетски прилагођавамо таквим претњама. Уместо тога, боримо се против вируса развојем медицине, лекова и вакцина, односно плодовима културе нашег друштва. Ти производи нису резултат знања и особина једне особе, већ почивају на труду многих људи који су их створили помоћу акумулираних „мутација“ знања.

На тај начин развојем вакцина људски род пивећава свој колективни „имунитет“, објашњава Тим Воринг професор социјал-еколошких система на Универзитета Мејн.

А понекад, културна еволуција доводи и до генетске. „Класични пример је толеранција на лактозу“, наводи професор Воринг. „Коришћење крављег млека у исхрани почело је као културна навика која је потом покренула (генетску) еволуцију одређене групе људи“.

То је очигледан пример како су културне навике претходиле генетским променама, а не обрнуто.

Концепт културне еволуције кренуо је од самог оца еволуције – Чарлса Дарвина. Он је, наиме, схватао да би се понашање могло развијати и преносити на потомство баш као и физичке особине, али су научници његовог времена сматрали да су промене у понашању искључиво наследне.

На пример, уколико је мајка имала особину да научи ћерку како да припрема храну, ћерка би ту особину добила наслеђем. Зато би, заузврат, њена ћерка имала више шансе да преживи и као резултат тога, та особина би постала присутнија у популацији.

Воринг и Вуд у својој студији која је објављена у часопису Proceedings of the Royal Society B наводе да је у неком тренутку људскок постојања, култура почела да преузима узде еволуције од наше ДНК, а сада нам друштвене промене омогућавају да еволуирамо у правцима у којима нас само биологија не би могла одвести.

Култура настаје у друштву, објашњавају научници, а људи у групама међусобно размењују знања, уче, опонашају једни друге. То понашање формирано у групи омогућава људима да преносе усвојене облике понашања научене кроз крултуру много брже него што нам гени могу пренети сличне особине потребне за опстанак.

Појединац данас може да научи вештине и да дође до информација од готово неограниченог броја људи за веома кратко време, заузврат, он преноси те информације на друге људе. Велике групе појединаца решавају проблеме много брже од мањих, а такмичење међу групама подстиче прилагођавања која тим групама омогућавају да преживе.

Насупрот томе, људи наслеђују генетске информације од само два родитеља и у својим јајним ћелијама или сперматозоидима имају релативно мало случајних мутација којима треба око 20 година да буду пренете на неколицину њихових потомака. Ради се о много споријем темпу промена, тврде научници.

„О овој теорији се већ дуго размишља", напомиње Пол Смалдино, ванредни професор когнитивних и информационих наука на Универзитету у Калифорнији који није учествовао у овој студији. „Научници већ дуго раде на томе да објасне како еволуциона биологија комуницира са културом“.

Истраживачи сугеришу да је појава људске културе кључна еволуциона прекретница.

„Њихов најважнији аргумент је да је култура следеће еволуционо прелазно стање“, каже професор Смалдино за Лајв сајенс. Од настанка живота, одређене кључне фазе су имале одлучујући утицај на темпо и правац еволуције.

Еволуција ћелија са ДНК била је велика прекретница, а онда када су стигле веће ћелије са органелама и сложеним унутрашњим структурама, то је поново одредило правац промена. Спајање ћелија у биљке и животиње била је још једна велика промена која се одиграла у води, као и еволуција пола, прелазак на живот на копну и тако даље.

Сваки од ових догађаја променио је начин на који је еволуција деловала, и сада би људи могли бити усред још једне еволутивне трансформације. Ми и даље еволуирамо генетски, али то више не утиче у толикој мери на наш опстанак.

„Сматрамо да су се људи, дугорочно гледајући, развијали од појединачних генетских организама до културних друштава која делују као надорганизми, слично колонијама мрава и кошницама“, каже професор Воринг.