Да ли су чула једно од огледала мозга

Постоји десет основних мириса: 1) мирисни  (цветни, јасмин и парфеми); 2) воћни (све осим лимуна, лимете и поморанџе); 3) цитрусни (миришу оштро и свеже: лимун, наранџа); 4) нана и пеперминт (ментолски, свеже и хладно, еукалиптус, камфор); 5) оштри (плави сир, дим цигарете, мравља киселина и др.); 6) мирис на покварено (труло месо: тиоли, амини, диетиламин и др.); 7) слатко (богата, топла, кремаста и лагана арома: чоколада, ванила, карамела и слад); 8) хемикалије (амонијак, белило и др.); 9) дрвенасти и смоласти (боровина, свеже покошена трава, плесни, изгорело и задимљено); 10) препечени и орашасти (кокице, путер од кикирикија, бадеми).

Пет је основних укуса: 1) слано (присуство јона натријума); (2) слатко (шећери, гликоли, алкохоли и др.); 3) горко (кофеин, никотин, кинин, стрихнин), производе их биљке услед акумулације горких супстанци (полифеноли, флавоноиди, изофлавони и др.) како би се одбраниле од биљоједа и патогена; 4) кисело – концентрација водоникових јона (знак незрелог воћа и покварене хране услед ферментације); 5) „умами" је укус амино-киселина (Л-глутамат и аспартат, мононатријум-глутамат) у протеинима као извор азота (месо, сиреви, печурке, зачин соја соса и др.)

Мирисна (олфакторна) функција може бити добар показатељ како мозак стари, и параметар напредовања неуродегенеративних болести. Откривање слабости олфактивног система је важно за правовремену дијагнозу и рано лечење неуродегенеративних болести, те се може рећи да је ослабљена мирисна функција биомаркер за правовремени неуропротективни третман, каже проф. др Оливера Станојловић, редовна професорка у Институту за медицинску физиологију Медицинског факултета у Београду.

Мирисна дисфункција се манифестује дугом латенцијом, отежаном идентификацијом или губитком чула мириса (аносмија) услед слабог пријема и обраде стимулуса у олфакторним рецепторима, проблема у олфакторним неуронима, путевима или можданим центрима. Многе болести могу бити повезане с мирисном дисфункцијом: конгенитална аносмија (урођени недостатак); инфламаторне синоназалне болести (алергијски ринитис, хронични риносинуситис, полипи у носу); постинфективна вирусна хипоосмија или аносмиjа услед прехладе и грипа (риновируси, параинфлуенца, коронавирус и Епстајн-Баров вирус и др.), објашњава наша саговорница.

Неуродегенеративне болести, попут Алцхајмерове и Паркинсонове болести, као и повреде мозга услед трауме, изазивају неуросензорни поремећај и губитак чула мириса. Забележени су олфакторни дефицити код пацијената са епилепсијом у темпоралном режњу, затим код пацијената са шизофренијом и психијатријским поремећајима.

Постоје технике и алати за истраживање хемосензорних способности. Електрофизиолошки тестови за испитивање мириса су електроолфактограм и олфакторни евоцирани потенцијали, који заједно са биопсијом олфакторног региона дају пуни профил догађања.

Олфактометријска процена зависи од индивидуалних фактора (старост, пол пацијента, употреба алкохола, дувана, кокаина; сарадња при процењивању, култура, препознавање одређених мириса).

Новији докази показују да постоји сталан промет ћелија рецептора за мирис (јединствена промена – неурогенеза или пластичност) и укус, те се перцепција укуса и препознавање мириса одржава услед новог раста аксона и њихове замене. Заправо, после десетак дана, епителне ћелије рецептора за укус умиру и замењују их нове ћелије за укус.