Велики Шигирски идол, најстарија дрвена статуа на свету, дупло старија од Стоунхенџа

Шигирски идол један је од најзначајнијих експоната регионалног завичајног музеја Свердловска. Откривена је 1890. године приликом развоја рудника злата. Споменик древне уметности, који је лежао хиљадама година под земљом, није одмах добио светску славу и признање.

Његова старост остала је мистерија чак и за стручњаке све до 1997. године, када су руски научници користећи радиокарбонско датирање открили да је стара девет и по хиљада година. Неочекивано откриће у почетку је изазвало скептицизам код неких стручњака, с обзиром на софистицирану природу дела, за које се сада верује да је најранија позната ритуална уметност.

Међутим, 2018. године, нетакнуто језгро статуе од ариша, а не површина која је била третирана бројним конзерваторским поступцима током више од 100 година од открића, тестирано је напредном технологијом масене спектрометрије акцелератора и утврђено је да је још старија, то јест да има 11.600 година.

Нова студија објављена у часопису Quaternary International померила је тај датум за додатних 900 година – чинећи га више него двоструко старијим од Стоунехенџа или египатских пирамида.

„Идол је исклесан током ере великих климатских промена, када су се ране шуме шириле топлијим касним глацијалом до постглацијалне Евроазије“, каже за Њујорк тајмс водећи аутор рада, археолог Томас Тербергер, шеф истраживања у Одељењу за културно наслеђе Доње Саксоније. „Предео се променио, а уметност – фигуративна уметност и натуралистичке животиње насликане у пећинама и уклесане у стени – се такође променила, можда и да би им помогла да се суоче са изазовима које им је окружење доносило“.

Сложена иконографија статуе, са својим апстрактним симболима, пркоси ономе што су археолози веровали да знају о друштвима ловаца-сакупљача у Европи и Азији, за чији се уметнички рад мислило да је ограничен на животињске слике и сцене лова, а не на предмете са ритуалним значајем.

Али сасвим је могуће да велика већина „покретне уметности“ – археолошки израз за преносну праисторијску скулптуру – једноставно није преживела због материјала који су коришћених за њену израду.

У регионима са великим шумама дрво би било лако доступно палеолитским уметницима, али брзо би пропадало током векова. То значи да је наше разумевање ових древних народа обликовано само на основу предмета који су успели да остану сачувани, а вероватно би било много другачије да је преживело више дрвених предмета као што је Шигурски идол.

„Обрада дрвета била је вероватно раширена током касног глацијала до раног холоцена“, тврде научници у свом чланку. „Шигурску скулптуру доживљавамо као документ сложеног симболичког значења и духовности касног глацијала до раних мезолитских ловаца-сакупљача с Урала“.

Тербергер и његове колеге пронашли су више доказа о праисторијској столарији у другим ископавањима мочвара у протеклих 12 година. Очекују да ће археолози наставити да откривају слична налазишта и другде на Уралу, где се налази мноштво неистражених тресетишта, али због недостатак средстава тренутно се не врше ископавања.