Ко је са Венере, а ко са Марса или је ипак више оних са Земље

Људи који траже доказ да мушкарци и жене другачије уче, говоре, решавају проблеме или читају географске карте, често мисле да ће скенирање мозга коначно дати потврду њиховим ставовима. И лако је видети зашто. Без обзира да ли желите да заговарате одвојене школе за девојчице и дечаке или полно одвојену обуку у војсци, сигурно ћете на снимцима скенера пронаћи мапе обојене бојама које наглашавају разлике између мушкараца и жена у различитим деловима мозга – што може да поткрепи ваше аргументе.

Идеја да је мозак одговоран за полне/родне разлике или неравнотежу присутна је већ вековима. У 18. веку научници су открили да женски мозак тежи у просеку 140 грама мање од мушког – што је одмах протумачено као знак инфериорности. Од тада се женски мозак упорно вага, мери и налазе му се недостаци. Све ово је поткрепљено и вером у „биолошки детерминизам“ – идеју да биолошке разлике одражавају природни поредак ствари који треба преточити у друштвену сферу.

Неуросексизам упорно опстаје

Технике снимања мозга истовремено нуде све детаљније профилисање мождане активности, пружајући истраживачима приступ огромним скуповима података. Такође је откривено да наш мозак обликују различита искуства, укључујући она повезана са родним разликама, што јасно илуструје проблем биолошког детерминистичког приступа. Такође, показује потребу да се приликом поређења карактеристика мозга узму у обзир варијабле као што су образовање и економски и социјални статус.

И поред тога, такозвани „неуросексизам“ и данас живи. Уочавањем активности у одређеним деловима мозга у зависности од пола – попут оних повезаних са емпатијом, учењем језика или сналажењем у простору – неуросексистичка истраживања су омогућила да поново процвета успостављена „листа свих полних разлика“.

Није све тако једноставно

Психолози су почели експериментално да показују како су многе психолошке карктеристике за које мислимо да су типично мушке или женске, у ствари распоређене дуж читавог спектра особина.

Недавна студија, објављена у часопису Cerebral Cortex, сугерише да се пре може говорити о постојању „психолошке андрогиније“ и што је још важније, да је она уобичајена. Показали су да је сваки мозак заправо мозаик различитих образаца, неки се чешће налазе у мушком мозгу, а неки у женском. Али ниједан се не може описати као потпуно мушки или потпуно женски.

Свима су нам познате особине које се стереотипно класификују као мушке или женске. На пример, мушкарци се не подстичу да изражавају осећања или плачу када су узнемирени. Уместо тога, од њих се очекује да буду чврсти, самоуверени, рационални и добри у визуелно-просторним задацима, као што је читање географских карата. С друге стране, од жена се често очекује да буду емотивније, брижне и боље говоре језике.

Али ове разлике ће се вероватно делимично сводити на друштвене норме и очекивања – сви желимо да будемо прихваћени, па се слажемо са стереотипима. Ако се на пример девојци каже да је непристојно или неприлично да буде самоуверена, она ће променити своје понашање како би га прилагодила очекивањима, што ће утицати на њен избор каријере, на пример.

Може ли се онда на основу мозга одредити пол?

Да би то проверили, истраживачи су направили мождани континуум користећи алгоритам машинског учења и податке добијене скенирањем можданих функција. Иако су мушки и женски мозак слични, показало се да се повезаност између различитих подручја мозга ипак донекле разликује. Маркери ове повезаности можданих регија су добијени на основу снимака 9.620 особа, од тога 4.495 мушког и 5.125 женског пола

На основу добијених података научници су открили да су мождане функције рапоређене по читавом континууму, а не само на два супротна краја. У подузорку само је 25 одсто мозгова идентификовано као „мушки“, и 25 одсто као „женски“, а осталих 50 одсто су били андрогини.

Штавише, утврђено је и да су испитаници који су на основу мождане активности мапирани на средиште овог континуума, оцењени као андрогини, имали мање симптома неких психичких поремећаја, попут депресије и анксиозности, у поређењу са онима који су заузели крајње позиције на спектру.

Није добро бити искључив

Да бисмо научили нове ствари и како бисмо се прилагодили окружењу које се непрекидно мења, морамо бити способни да се прилагођавамо свету око нас. Потребна нам је ментална стабилност, флексибилност и способност да примењујемо различите животне стратегије у свим областима живота.

Ове вештине нам омогућавају да брзо разумемо контекст и смислимо оптималан одговор.  Помажу нам да искористимо временски ограничене могућности и прилагођавамо се. Због тога су људи са андрогиним мозгом у предности.

Зашто је то тако?

Метаанализом 78 студија спороведених на око 20.000 учесника утврђено је да мушкарци који се придржавају типичних мушких норми, на пример, никада се не ослањају на туђу помоћ, понашају се као газде према женама, показују више психичких проблема, укључујући депресију, усамљеност и злоупотребу алкохола и опијата. Такође су се осећали излованијима и имали су мањак друштвених веза.

Жене које покушавају да се уклопе у стереотипне родне улоге такође плаћају цену. Бирају занимања која им се у основи не свиђају и одричу се посла из снова јер важе за „мушка“. Такође, преузимају већину заморних кућних послова.

Међутим, особе чији се мозак налази негде између ове две крајности, на њих родне норме не утичу на исти начин.

Није све изгубљено

То не значи да нема наде за оне на супротним крајевима спектра. Мозак је у одређеној мери променљив (пластичан). То да ли ће вам мозак имати андрогине карактеристике вероватно зависи и од генетских фактора, али и од околине, као и од комбинације ова два фактора.  

Ова студија сугерише да се ниво андрогиности мозга мења током живота. Наравно, потребна су додатна истраживања да би се разумело који фактори утичу на то током животног века појединца.